А ТИ ЋУТИШ, ОЧЕ 
Тата, причај ми,
како изгледа наша постојбина?
Чује ли се жамор
српских душа?
Кога си срео? А наша кућа?
Кћери моја, не питај
за наше огњиште!
Ни темељ се не познаје
где је некад био.
Све сравнили са земљом.
Тамо нема ничега више.
Поља опустела,
шума посечена, гробови преорани,
На место цркве, нови темељи,
нема више ни каменог бунара
затрпали га.
Вода им се огадила.
Срео сам своје сестре
и једва их препознао.
Једва.
Можда сам срео и твоје школске другове
другарице, професоре,
ал их нисам препознао.
Ништа више није исто!
Дете моје, уморан сам…
Сачувај топлину мојих речи
за олујне, ледне ноћи.
Пејзаже
и сунце румено као божур,
које милује наше пропланке и поља,
што чекају да им се вратимо,
као ласте!
Чувај успомене.,
Твоје детињство тамо спава.
ЛЕПА СИМИЋ -Цирих
Poštovana Gospodjo Lepa,
Pesma Vam je divna i obzirom da ste Vi u žiriju pa nećete (zbog svoje skromnosti) da je stavite na mesto koje joj pripada, evo ja kao običan čitač predlažem Vašu pesmu , A TI ĆUTIŠ, OČE za pesmu meseca Januara 2016. Divno, samo pišite više jer mi se čini da ste ranije davali više pesama svetlu dana.
Pozdrav.