ВЕЋАЊЕ

Овог ће доба многа звања питати за нас…
Ко оставља и ко је сретан,
уз трубу, пуштаће свој глас
да трулу ноћ (белим) сребром прекрије…

А ја о теби мислим… Обично…
Среће нема и тешко је
да уз пусто бдење, ноћно,
стоји љубав да је негује… 

Знам… Многи ће по месту већати
и неће бити неке промене…
Дал ћеш некад, бар на кратко,
крај старног пута застати?
Дал ћеш некад доћи по мене?

На том путу ти би сретала
сличне главе, незреле…
Некад би и сметала
женама што су, одавно још, назад хтеле…

Знам… Ти се мене нећеш сећати.
Могли су и слаби без мене…
Зато, ко дуњу последњу
што се (с душом) у рат прати,
сву ти своју снагу остављам…