ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ *Драгојло Јовић

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куда пониру реке
Да ли тугу неку носе
Ко душе наше далеке.

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Ил` на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док плови „које, куде“,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта

SUDBINA —- Marina Adamović

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: „Čekaj.“
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
„Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.“
„Sve je u redu,
oprostite, čekam.“
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
„I vi čekate nešto?“
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
„Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.“

Овај чланак прочитало је 0. посетилаца сајта