Месец: јул 2018.

Došlo je vreme, odmor ide –
– neki mi zavide !
Hteli bi da ga prekinu,
možda komadić otkinu?
Uzalud pakost,
nedam im tu radost;
Dokle lojalan biti,
savijati kičmu, podmetati leđa ?
Servilnost ipak,
hrani sujetu
a ljudsko dostojanstvo vređa.
Ko me potraži, daću mu šipak ;

Nemoj me zvati,
jer sam na Malti;
Nemoj me tražiti,
putujem na Haiti …
Na tvoju štetu,
nisam u dometu;
Još nešto: nije me briga,
za cenu “rominga.”
Mogao bih usput još da svratim
do Sivote, Igumenice …
Parge, Krfa, ostrva onih
u Jonskom moru,
da proputujem što više…
Ja sam na odmoru.

Šalim se, šalim, idem u Buljarice.
Nosim polovne bermude
i dve – tri stare majice !
Samo toliko,
neveliko.

Ali bar umem da sanjam –
– ne i da ljude proganjam.
Lepše je putovati,
makar u mašti ,
biti kreativan, pesme pisati …
Poštovati vreme, svoje i tuđe,
treba znati !

Svakoga jutra
Po prvim probuđenim pticama
Stigne mi po jedno tvoje zvučno pismo
Godinama
Cvrkuću ili grakću i donose mi taj glas od tebe meni
( ili je od mene prošle meni narednoj
sve je moguće ako si nemoguć
i veruješ u papirne ptice
i slovo ljubavi pisano po sećanju na smrt)
Svejedno
Primam tu poštu na post restant prevare
(šta je poezija do prevara
ta pisma koja pišemo od nekog sami sebi
i pravimo se da postojimo
i da je život to izmišljanje ljubavi)
Jer nemam drugi izbor
Ni način
Da ti budem

Pišeš mi o svemu
(opet lažem)
Do sitnih dnevnih pojedinosti
Učestvujem tako u tvome trajanju
Od pisma do pisma
I ja trajem
Od jutra i buđenja kad mi stignu
Do mesečeve samoće pred novi san
Kad ih otvaram i tumačim
Napola izbrisanih slova i pobrkanog smisla
(Tako je to sa snovima
Od sunčevog izlaska do zalaska
Izbrišu pola od onog što spavanjem napišu)
Svejedno
I od to pola sam cela
Ptica
Pismo
Pesma
Origami žena
Koje nema
Dok je diktiran san o tebi ne ispresavija

I danas si prolazila gradom
pogledom si tražila me kradom
pričaš da bi dala sve na svetu
da nam oči ponovo se sretnu.

Da doživiš stara osećanja,
u stomaku prijatna gibanja.
Da ponovo krenu leptirići,
ma gde bilo , već će negde stići.

Ne traži me ja u gradu nisam,
bar u gradu nisam tvojih želja,
u njemu mi samo mladost osta
a i dani sreće i veselja.

Ne traži me jer me više nema
u grad mila odavno ne svraćam,
sada živim od njega daleko
i sve grehe iz mladosti plaćam.

Milovan Petrović

Napisao sam pesme neke,
pa sam bio rad da pitam pesnike,
šta misle o njima ?

Ko može da zna o pesmama više,
od onoga što sam ume
pesmu da napiše?

Danas su ta vremena moderna,
isto tako zovu poeziju i svašta tu kriju.
Gde moju da svrstam?

Trudim se da budem originalan, raznovrstan.
Ali ko da ugodi, raznim čudima,
pacovima il’ ljudima?

Od pesnika jednog, Dragiše,
koga sad nema više,
ostale su samo dve pesme.

Jedna se dopadala baš svima,
rado su je kazivali na književnim večerima.
Druga nije odgovarala vlastima …

Voleo sam da odem, sa knjigom pod miškom,
razgovarao bi krišom,
sa pesnikom Dragišom.

Izgledao je, visok i mršav, kao biljka.
Imao je dugačke ruke i noge, koščate,
kad hoda svi bi mislili da hoće da se otkače.

I likom pravi pesnik beše taj čovek,
sa naočarama na izduženom bledom licu.
Dugačku sedu kosu vezivao je u rep.

Siguran sam da bi jedini on znao,
da pravilno oceni, da bi prepoznao.
Dragiša ne beše čovek zao …

Zato ga je smrdljivi život progutao!

Govoriš nešto
Isprekidano
Slušam i ne shvatam smisao
Hvatam
Duboke tamne tonove glasa
Čujem
Brujanje tvoga iskanja
Osećam
Bujanje moga nuđenja
Molećivo
Dišeš plitke udahe nalik na jecaje
Zapovednički
Šire ti se i skupljaju zenice
Poslušno
Šire mi se kapilari i bedra
Omaglica
Crveno iščekivanje presude

Moja osudo na malu smrt
Pucaj
Puca vatromet boja
Belo usijanje
Crna zenica sunca
Usisava nas
U široki mir

Rasplinuta na boje duge i tebe
Plavo ti obojen dah
Udišem
Plava sam pučina
Ili nebo
Ili ti
Ne znam
Samo te dišem
Dišem

Бледо небо сунцем окупано
Ево сада сјајне зраке пружа.
Ово моје око наспавано
Граду своме у загрљај хрли,
Рукама га својим нежно грли.
Ако неко срушити те проба,
Душом, телом, бранићу до гроба.