Дан: 6. децембар 2016.

БЕЗВРЕМЕНА

Треба ми већа нада од ове,
немој да чекаш плам је све тиши
извор све бржи тутањ копита,
свод је све даљи, месец све виши!

Помисли некад како је мени,
дрхтаве руке склапам под небом
длан се са дланом меша, соколи,
главу окрећем за звездом ведром!

Дал ми се смеје, и дал је моја,
доноси ли ми изненађења,
ил’ можда неко исто ко и ја,
верује да је пасија њена!?

Онда занемим, нестане румен,
ко’ да ми долазе суђени часи,
и шетам сетна, замишљена,
у магли људи копним се, гасим!

Моја улица постаје пуста,
речи су стране и непознате,
куд ли се дела она недеља,
и она врата ко ли ми запе?

Осећам срце у недрима,
гребе ме суво грло ко ножем,
питања да ли сам безвремена,
и постојим ли, сама се множе?!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

УВЕК ЈЕ ГРЕХ ВОЛЕТИ СИНЕ!

Данас је грех волети сине,
Грех је веровати у светлост звезда,
Научи зато да живиш с’ тиме,
Буди као птић, полети из гнезда!

И не чуди се што ће ти књига
Често једини пријатељ бити
А крив ћеш бити што ће ти слово,
Знање и мудрост из чаше пити…

Не причај сваком да си ко река,
да си ко галеб над океаном
Никада ти неће опростити,
Што летиш боље с’ дубоком раном!

И смех твој биће опорог укуса,
Твоја доброта, реч која вређа,
Кад савест сине постане нечиста
мутан је поглед испод веђа…

Издаја није трен, већ вечност
Плешће се стално у твоје риме,
Највише заболеће што ће камење
Многи бацати на твоје врлине…

За пријатеља срце ћеш дати
Али да прави је нећеш знати
Онако док иде ти све од руке,
Док си на трону усред луке…

Проћи ће године веселе, луде,
Проћи ће и оне тужне, големе,
Куда све воде назрети можеш,
Ти добро чини уз свако бреме…

Ако ми одеш негде далеко,
Никад се немој одрећи Крста,
Ни своје Мајке, ни ових поља,
Јер твоја душа постаће пуста!

Знам, знање може много да боли,
Што више знаш бол је већи,
Лепи мој анђеле ради шта волиш,
Али се Српства немој одрећи!

Можда ћеш знати језике многе,
Метрополе ће ти бити на длану,
Сви ти тргови и улице широке,
Кад гране сунце окрени главу!

Данас је грех волети сине,
Увек ће бити, тако је вазда,
Ти не дозволи да те то сломи,
Убила би те небеска казна!

Кад једном прође време лутања,
Пронађеш себе и осврнеш се,
Можда ме неће више бити,
Ал’ кућни праг чека на тебе!

Чекаће те они врбаци,
И моја душа лутаће њима,
Долети с’ птићима,рођено моје,
И мајци Србији рашири крила.

Немој да замераш среброљупцима,
Опрости браћи због незаситости,
Увек је грех волети сине,
Али је најтеже човек бити!

(с) Миладиновић Сандра Мајра