Бесана ноћ прикрада се тихо
Завеса на ветру улива страх
Под прозором његовим не живи нико
Само вучији зов што одузима дах
Месечева белина једини је спас
Од мрклог мрака што надире
Он тихо испушта свој глас
Језовите звуке из уха потире
На очи никако не долази сан
Ту је само игра сенки што прави је храст
Далеко је Сунце, још даље дан
Над страхом својим дете нема власт
Хладноћа, ветар и страшни звуци
За њега су језик немушти
Те он потире страх у знојавој руци
Никаква добра из те ноћи не слути
На тавану шкрипа се чује
То мали миш буком тера страх
Док га дечак са страхом ослушкује
Обојци им ноћ одузима дах
Звуци почеше шапутати и све поста тихо
Дете остати будно не може више
Сада нек не проговара нико
Нек миш слуша како дете дише