Ova pesma je jedan Flakijev doživljaj iz
ribolova na Skadarskom jezeru pre par godina.
Istu ovu priču ispričao mi je njegov brat koji
je pomenut u pesmi.
Na Skadru
Zarasli u bradu, Raspućinu slični
posle ribolova višednevna
na obalu pristadosmo, moj brat i ja
oko nas predeo, Havajima sličan
sitan pesak, palme i kameni mol.
Prašnjavim putem što iz sela vodi
pojavi se prilika, visoka i tanka
nesvesna beše našeg prisustva
po dimijama i velu videh – Albanka.
Instiktivno mi se pritajismo tiho
nadajuć’ se da brzo će da ode
ali ona pridje jezeru, smaragdnom, čistom
i zastade kraj ivice vode.
Skide veo i raspusti kose
do pasa duge, valovite bujne,
koža bela, k’o sibirski sneg
usne napupele kao ruže rujne
oči plave, k’o skadarske vode
muško bi srce jednim pogledom
nagovorile lako u smrt da ode.
Zbog nje bih tada postao Albanac
ali ne ide to tako lako,
za nju sam samo – nevernik, stranac.
Srdačan pozdrav od Flakija!