С тугом у срцу сонет посвећујем Девојчици
После много година патњи сада твој сан гледам:
заборавила си га, али ја га забораву недам.
После много година, о нашој љубави сонет пишем:
заборавила си све, то ме боли, зато болно уздишем.
А сањала си: да ти лепо лице прекрива вео бели,
на прсту – бурму моју, на грудима – цвет пропупели.
Сањала си, сећам се, да те преносим преко прага…
сањала си, сањала… озарена, а ја те волех, моја драга.
Твоји снови у мојој души и данас живе:
сада ја њих сањам, живим их у зоре суморне и сиве:
они су моја коб, судбина али и једина нада…
они су ми све. Зато и сада одем, као некада
крај реке, на литицу, где смо загрљени и срећни снили
волели се, у љубав веровали и срећни, срећни смо били.
Дуле Р. Пауновић
