Слике

Посвећено Србима из Сарајева
страдалим од 1992 – 1995. године
у „мултиетничком“ Сарајеву

Зашто су бол имена заборавили,
А били сте радост свога града,
Од кад сте вјечним сном уснули
Нико ни да вас помене од тада.

Као да сте сами одлазак бирали
Стазама посутим отетим крином,
У мраку ужаса посрнули и пали,
Сјединјени са вјечном тишином.

Анђели што гледате у Божије лице
У тјескобној смрти невине душе,
Вјеровали сте и сад на дну литице
Док задњи злотворски вјетар пуше

И носи урлике изнад ваших сјени
Забетонираних рајских мученика,
Док Миљацка мутна тече и пјени
Згаснуте очи су клетва невјерника.

Опомена болна за будућа времена
Када се изњедре нова покољења
Да живе и мртве загрли васељена,
Пробуди сјећања мајка Васкрсења.

 

Опрости им Свети благовјерни
што те грешни поново спаљују,
младићка тајно од Светога рода
отпадници клети неуморно снују

како да те Растко оклевећу и згаде
пастви што те вијековима слиједи
од Раса преко Русика до Ватопеда
о твом монашком животу бесједи,

и српској лаври Светог Хиландара
што са својим старим оцем обнови,
Светим Симеоном који капа миро
опојног уља небески Мироточиви.

Од владарског си трона побјегао,
подвижништвом си тијело напајао,
пречисти у име Бога Оца и Сина
ваздижући се три прста си спајао.

Босом ногом си се пео на врх Атоса
у даљини гледао Солун и Цариград,
рајске градове Византијског царства
из Врта Богородице неискусан млад.

Обилазио си тамне и хладне пећине,
приносио дарове с’ Немањића двора,
био си свјетлост у мраку Еремита,
насушно чудо са рукама добротвора.

Велики аскета архиепископ постаде,
у Манастиру Жичи бјеше хиротонисан,
вратио си се Саво на извор своме роду,
твојом је руком Велики жупан крунисан.

Тебе и брата на Спасовдан ваздигоше
ти си Богочовјека да служиш изабрао
и његовог Оца с небеског пријестоља,
правовјерство си на Светој Гори убрао,

Ходећи земљом народу си га даровао,
номоканон, типике и житија писао,
завађену браћу са љубављу си мирио,
велики миротворче Светитељу Саво.

Сад би да ти руше Храм на Врачару,
зли отпадници од српског коријена,
али се твој пепео у смарагд претвара
Да га чува брушена апостолска стијена.

Нећу пред тобом ничице да падам,
Нити да златницима утробе своје
Дарујем твоје гладне раширене очи.
Дуго сам испуњавала све жеље твоје,

Покорни слуга твога величанства
Без круне и жезла кнегињо охола,
Ћутала сам опљувана и оклеветана,
Распета на Крсту сестра апостола,

Док вијекови кроз мене прођоше,
Кости предака свуда оставише голе
Своју дјецу у цвату оплакујем опет,
Самилости немаш за ране што боле.

Без пријестола невјернице силна
Све си моје наде и жеље закопала,
Злурадо тражиш све више и више
Мало ти што си ми срце ишчупала.

Нећу пред тобом да рањена клечим,
Сад кад и на тебе пада магла густа,
Ти си моју врелу крвцу просипала,
Љубила крволочног звјериња уста.

Поносила се гордо због моје усуди,
Зашто да те молим, гледаћу твој пад,
Ускоро ћеш дворска куртизана бити,
Пожњећеш оно што си посијала некад

 

Сањала сам да ћемо се срести
Послије безброј самотних ноћи,
Година дугих срећних и болних,
Са већ сиједом косом да ћеш доћи,

Да у башти у хладу кестенова
Оживимо жубор младости наше,
пијемо слатку чежњу са усана,
пусте даљине недодир нам даше.

Младости моја свилом проткана,
Ружичасти сјају на твоме длану,
Десило се давно у једноме трену
Кад жар љубави у грудима плану.

Никад не згасну, остаде да тиња
Угарак живи кроз облаке и буре,
Кроз отров, јад и живот чемерни
Жижио је љетима у поноћне уре.

Сањала сам скидаш ми звијезде,
Ону највећу дијамантну звијезду
Спусташ на моје топло узглавље
Да ме грије ко’ птиче у гнијезду.

Залуд је сањала моја луда душа,
Недосањани сан покрила је јава,
Бијесни вјетрови су те однијели,
За тобом безнађе и бол не јењава.

 

 

 

 

Коме сад да пишем писма,
Слова на папиру чиста,
Да ли има шарати смисла
Кад неће oтпутовати иста

На адресу Булевара два,
У плавој коверти савијена
Упакована моја љубав сва,
Чврста као гранитна стијена.

Нема коме да полете жеље,
Топле варнице из срца сину,
Узалуд носим Свето Јеванђеље,
Ово безнађе тражи тишину.

Туга ме грли и стеже све јаче,
Шта ће ми ове руке празне?
Ја немам снаге ни да плачем,
Одакле ме стигоше ове казне

Зашто се Бог на мене расрди,
Сви најдражи ме напустише,
Усуд ми без суђења пресуди
И тебе ми у прах претворише

Сабласни путници душеубице,
Да ти писма не могу писати,
Заувјек су се изгубиле голубице,
Зато ће моје риме за тебе дисати.

 

                            Перици Марковићу                    

Тамо изнад Кочарима
снијег веје ти на рути,
крв се леди у жилама,
завејени сви су пути.

Газиш жустро у одбрану.
идеш напријед, назад нема
иако ти облак пријети
са свих страна пир ти спрема.

Твоја рука пушком шара
бранећ име малог града.
све док рафал из даљине
не удари, а ти страда.

Паде за част Кочарима,
свога града, земље своје
нек је света крвца врела,
нек су свете руке твоје.

 

Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова

На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?

Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,

Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.

Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром

гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.

Од тебе до сунца

Васкрс наш у зениту,

Једна шарена дуга,

Послије љетне кише,

Дохватила бих је да

Се не шепури више

А онда модри облак

Моју жељу краде,

Он ми зклања искре

Што ме весело каде,

Сунчево велико око

Разбија небеске мреже

Да ме дигне високо,

Да сипам по теби

Сјајне бисерне пјеге

Нанизане ко ђердане.

Пламен да те грије,

Ал’ сам сањарећи стала

Амо, тамо, гдје ћу прије?

Да се винеш небу плаву,

Да узлетиш тад бих знала.

 

Немам те у предвечерју
Гдје се састају ноћ и дан,
Тек сјећање блиста у души
Ах, то је чежња, није сан.

Твоје очи два топла сунца
Милују испод јунских липа,
У мојој коси трепери осмјех,
Твој немир у сутон просипа.

Немам те, а све је пуно тебе.
И ова усамљеност је пуна нас,
Отвори прозоре варљива сјенко
Хтјела бих да чујем твој глас.

Румене усне би да те дозову
Успомено прохујалих дана,
Ал’ чујем тихи шапат даљине
Ваша је љубав тугом искидана,

Моја стрепња тињали угарак
Оживјела у врелом пламену,
У чекању тајном узалудном,
Мала птицо нестала у времену,

У бескрају гдје анђели спавају.
Боли ова непомична тишина
Која за тебе молитву изговара,
А риму рађа окрутна горчина.

У сваком стиху одлазак твој,
Пролазност бијела неумитна,
Залеђена суза у рањеном оку,
Срце хладна стијена гранитна.

 

 

 

 

Земљо Душанова све од Дунава
До Јадранског и Егејског мора,
Милосница Света Манастирска,
Круно златна у сред царског двора,

Витешки пламен до града Коринта
Гдје се љубе Егеј и Јонски таласи
Мирише планински вијенац Геранија,
Задужбино Светих арханђела красних.

Заливена крвљу, земљо Југовића
Кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Топлице Милана, Милош Обилића,
Кад се на те сручи сила непозвана.

Дуго си чекала зору да ти сване
У прољеће рано када бехар цвјета,
Устанци и буне уз Тополске руке
Огњем отјераше душманина клета.

Згажене божуре дигоше до сунца,
Завијори слава Српских мученика,
Костију расутих невиђеног пакла,
Земљо Православна, огњу побједника.

Али злотвори ти не дадоше мира
Зло удари опет на твоја огњишта,
Да се сажеже и у крв све створи,
Да твоју дјецу шаљу на стратишта.

И опет ко феникс из гробова ниче
Преживјела нада, твоје Васкрснуће
Изашла си рањена, болна али већа,
Бљесак топлог сунца у рано свануће.

Тек с вечери кад се облак спусти
Ко бездан дубоки на наивна плећа,
На твоју дјецу гром и муње шаље,
Милост ти бјеше клетва и несрећа.

Почеше отимати парче по парче
Превјери, превратници и злице,
Све док не постаде велики комад
У коме не царује ни цвркут птице.

Ту су градови душа под земљом,
На земљи споменици поломљени,
Рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.

Кад ћемо, невесела, полетјети опет,
Изнад твојих отетих брда и долина,
Да опет ореолом части крунишемо
Мјесто гдје не столује бол и горчина.

Једнога ћеш дана збацити ланце,
Господства старог вратити сјај,
Пред иконостасом се Богу молити
Да нас златним жезлом вратиш у рај.