Onda
kada su nam dani bili
najduži od neke najduže godine,
u ćutanju čuli odjeke glasne planine,
snivali smehom budni, snivali radosno sneni,
budjeni cvrkutom zova malene senice,
pokriveni željama onih lepota
i traženja opet nadjenih mesta
gde su nam tajne ponekad bile
nestalo izgubljene ali sa nadom nekom
da se jednom ponovo nadju,
sa nama, zajedno, kod onih ćutanja,
iskrene ljubavi i glasnih šapata,
i snova onih najviše naših,
tamo, sećaš se,
to su nam bili i opet će biti,
pravi i iskreni,
dodiri duše…
(Bgd, 15. avg.2017)
(Прочитано: 27 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.485 пута)