Sastanak – Stjepan Herman

Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan … Настави са читањем “Sastanak – Stjepan Herman”

Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan oci otkrise. Mislio sam da letim, padam, da sam sitniji od mrava i veci od diva, bedniji od prosjaka i bogatiji od cara. Na smrt se razboleh i celik zdravlje udahnuh tog sekunda. Neznam kome prvom svoju srecu da kazem a tako bih se rado pohvalio celom svetu.
Sada nemam vremena. Kisa ne pada, trcim u park da zalivam cvece, da zamirise kad ona dodje. Dajem baksis gradskim cistacima da ga do bolesti ociste. Bacam semenke i djakonije slavujima da se naviknu dolaziti i u horu zapevaju kada se ona pojavi.
Imam jos nedelju dana da pred ogledalom vezbam kako cu joj ruku pruziti, kako je pogledati, kojim gestom joj pokazati park a precutati svoj aranzman.
Vezbam, vezbam, a znam da cu sve zaboraviti kada me pogleda. Znam da cu drhtati, mozda i zamucati. Boze daj mi snage da progovorim ili bar na pitanja da odgovaram.
Hej sledece nedelje imam sastanak ako do tada…
Ne umrem od straha da nece doci.

Nešto zajedničko – Stjepan Herman

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse. Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom. Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom … Настави са читањем “Nešto zajedničko – Stjepan Herman”

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse.
Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom.
Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom bivsom: Rospijom, ostrokondjom, zivinom, kalasturom. Naravno sve govori u korist bazenskog sveta.
Nekoliko sredovecnih dama sa kitnjastim kapicama rezgleda trziste i merka par muzjaka koji bi mogli doci u obzir za usamljenicko sanjarenje u cetiri zida.
Voajeri apaticno bulje u kafu jer ovde nema golicavih tajni, sve je tako dosadno-otvoreno.
U uglu vremesni srednjo-klipan pod strogim okom svoje”lepse polovine” od 168 cm. visine i 105kg zive vage kao nezainteresovano cita novine.Njemu “kao” one druge lepe zene nisu interesantne- Lazovcina-
Matorci plivakaju i naglas broje koliko su puta preplivali bazen da dokazu svoju vitalnost i inpresioniraju neku skoro uklimaksenu bakicu koja bi mozda opet htela da radi “One stvari “
Par homosa ako ne trcka u pisoar pezljivo merka neke za njih interesantne muske detalje uz kikohuce komentare.
Na levoj strani hale, sa vodom jedva do kolena: Cici, vristi, skakuce i prska se najbucnija grupa sa pecatom iskrene radosti.Samo oni vole bazen zbog bazena.
Tu caruju nevini, bezazleni klinci, mozda su zbog te iskrenosti Boziji ljubimci.
Sedim u cosku, pijuckam pivce i sortiram tu saroliku gomilu.
Ipak svi mi imamo nesto zajednicko
– Golicavi miris hlora u nozdrvama –

Baš tamo idem – Stjepan Herman

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ? Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice. Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na … Настави са читањем “Baš tamo idem – Stjepan Herman”

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ?

Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice.
Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na glavu.Odlazim i ako znam da moram proci nekim ljubljenim ulicama.
Tvoju kapiju sam zaobisao. Krug je bio veliki, veliki. A mene nigde.
Pisti voz, poziva me nerazumljivi glas preko
krestavog zvucnika.
…Provala oblaka, svetlice. Jedan grom pocepa nebo:
– To je negde daleko-
Komentarise neka starica sa cegerom ispod ruke. Odsutno mi zaigra grc na usnama i procedih vise za sebe:
– Bas tamo idem –

Stjepan Herman

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

DA LI SAM… Da li sam te to ja video srećnu, dok si sa mnom ležala, na cvetnom krevetu, a od ljubavi bežala i smejala mi se, ko detetu… Ili je to lice, zračilo setu, dok si glasno maštala, o nekom čarobnom svetu, a u duši osećala, da je to san sa nemogućim svršetkom. O, … Настави са читањем “DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović 


ОПРОШТАЈ – Зоран Матић

ОПРОШТАЈ Тихо је отворио врата. Потом их је затворио за собом, Није их закључао. У соби, полумрак, Пришао је петролејци, Која је висила са таванице. Упалио је. Сабласна светлост рашири се собом.

ОПРОШТАЈ

Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.

Настави са читањем “ОПРОШТАЈ – Зоран Матић”

Зажмури – Зоран Матић

ЗАЖМУРИ Зажмури и пусти, Да сан очи ти склопи, Да он те поведе далеко од јаве, Негде где зелена поља, Шуме и реке, за те ће да се појаве. А онда помисли на мене, Шапатом својим име моје реци, И чекај, да срце твоје, Ни из чега ме твори, Да ту крај тебе, И само … Настави са читањем “Зажмури – Зоран Матић”

ЗАЖМУРИ

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.

А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.

Настави са читањем “Зажмури – Зоран Матић”

POGLED U VIS – Svetlana Poljak

POGLED U VIS Na visokom obzorju duh talasa kotrlja Tlocrti zara i jedna mrlja od mastila svedocice da sam se tu od tebe sakrila pod stoletni koren razoruzani koji se vecma iz zuci hrani, trnjem se vida

POGLED U VIS

Na visokom obzorju
duh talasa kotrlja
Tlocrti zara
i jedna mrlja od mastila
svedocice da sam se tu
od tebe sakrila
pod
stoletni koren razoruzani
koji se vecma iz zuci hrani,
trnjem se vida

Настави са читањем “POGLED U VIS – Svetlana Poljak”

ВЕТАР – Љубодраг Обрадовић

  ВЕТАР У слепој улици застао ветар, у излоге изложио бол. Глупо је лутати светом, глумети Бога, а бити охол. Ко уморни старац, после градова и села, одмара се сад ветар, кога је судбина понела. Баш све да се види, сав јад да се осети. Глупо је бити ветар и у лутању живети. Деца су … Настави са читањем “ВЕТАР – Љубодраг Обрадовић”

 

ВЕТАР

У слепој улици застао ветар,
у излоге изложио бол.
Глупо је лутати светом,
глумети Бога, а бити охол.

Ко уморни старац,
после градова и села,
одмара се сад ветар,
кога је судбина понела.

Баш све да се види,
сав јад да се осети.
Глупо је бити ветар
и у лутању живети.

Деца су му махала,
девојке луделе за њим.
Био је мангуп некад,
сад га проклињу сви.

Мисли су просте на крају.
Гле, сабласно круже клинци
и воде неке црне псине,
које на месец лају.

Гле, сад музика нека,
уздаси црне колоне,
а улица је слепа
и напред се не може.

Настави са читањем “ВЕТАР – Љубодраг Обрадовић”

JULIJANA – Ljubodrag Obradović

JULIJANA U predgradju mog sna, jedne julske noći, sreli smo se tajno. Vetar je pevao pesme, koje vreme ne briše. Vetar je nosio moju čežnju i strast koja je, visila u vazduhu.

JULIJANA

U predgradju mog sna,
jedne julske noći,
sreli smo se tajno.

Vetar je pevao pesme,
koje vreme ne briše.
Vetar je nosio moju čežnju
i strast koja je,
visila u vazduhu.

Настави са читањем “JULIJANA – Ljubodrag Obradović”

СТОП – Љубодраг Обрадовић

СТОП С. Јесењину Стоп! И нема више. Живот је прошо, зашто да се дише? У моме оку игра одсјај, снови се нешто множе. Да ли је то већ дошао крај, или се на други излаз, изаћи може? Дрхтим ко свила, разапет на нити славе. Моја је прошлост некад светла била, сад се сви труде, да … Настави са читањем “СТОП – Љубодраг Обрадовић”

СТОП

С. Јесењину

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?

У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?

Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.

То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.

Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.

Љубодраг Обрадовић