Категорија: Marina Adamović

Dugo kišno popodne Duga kišna noć Duga ovlažena misao Šta još reći A ne poplaviti tajnu ………………Dugu kao usamljenost

Svi su bili ozbiljni Poput Herkulovih zmija Ubeđeni da osvajaju Svemirska prostranstva Oči su im vijugale u ritmu Orlova nad plenom A onda tiho doleprša Smrt I zacvrkuta hladno Ugašenoj duši . Hu-hu… život je parodija Rajski smešnog pakla…Huuuuuuuuuuuuuuu

. Ptice su dugo ćaskale Zatim Kap po kap Sleteo je talas na moj krov Obruši se ćutnja Dva su se oblaka sudarila I one padoše u leglo Antracita Ne! Evo krila… nogu … kljunova Enala sam da me neće napustiti U mom mozgu ima mesta Za udobno gnezdo!

.   Akvarel kišnih oblaka je Predivan, Pejzaž daljine na staklima… Figura oluje koja pozira Ili — Depresivna jeza vremena Koje ne zna šta bi drugo …..

još jedan isti  dan kome obećavam da će biti stvaran tiho otvaram prozore i jato zvezda smeštam u staklene kaveze . ovo je moj dan — iz plime vasione . pajaci u belom silaze sa krova ———— žao mi je predstava je naspram urlika . ovo je moj dan opijumski stvaran ——————-  ne budi me!

o čemu misli lasta kada ćuti u seni kiša danima pada a ona i dalje sni bacam tugu i boli i nemo posmatram svet pogled prati drugi na nebu Mlečni put

ponela sam vreću punu izanđalih misli i krenula na put vozom u svakom tunelu izvukla bih nekoliko i bacila tami one bi zavrištale odskočile dozivale da ih vratim ne ne nisam tako odgovorna da priskačem svakoj žrtvi sustiže nas drugi voz koji ih razara dosta mi je svega svega . dodajem još dva-tri oka slepi … Настави са читањем “Vreća s dronjcima — Marina Adamović”

(o!)davno sam otišla a(li) … još se (ne) sećam zašto (ni)sam povela i sebe (???) !!!

Vekovi i Uvelo lišće Prolaze Jedno kroz drugo Staze se prepliću U nikad i sada Na svakom kraju Nova zagonetka . ……………………Tajna je razlog postojanja