Категорија: Marina Adamović

Ne pišem više pesme… imala sam agresivne snove, koji su mi govorili na stranom jeziku…

Ne čitam ni one stare; postala sam ravnodušna… prilično su izmišljene…

E,

Već mi je hladno oko srca…

.
Ma, uopšte ne liče na memoare,

Koje prelistavam od dana pokopa moga oklopa!

Smrt može stići ni od kuda

Idem joj u susret bežeći

Guram snove na sigurno mesto

Pakujem sutra u kaktuse

.

Smrt može stići svakog časa

Ušlazim u šumu naga…. slobodna

Na drveću je prolećni koncert

Grane  se uzdižu kô kosa od straha

.

Sova pevuši – pevušim i ja

Prima me pod krilo na svečano mesto

…………………………………………

Samo me čudi kako bez greške

Svira akorde sonate Šopena

Nema takve duše

u kojoj se

ne bi rascvetao

narcis

nema takve uspomene

u kojoj zlo seme

ne bi izraslo

u

bol

U oku mi

Oblak

Kiši

A

Nad njim

I

Mesec

Vene

 

Opijena

Tajnom

Noći

Njoj  se

Bolnom

Pesmom

Klanjam

Ostala je prazna haljina

Otisak prsta na Karajonu

I izdahnute reči na

…. Rasklopljenoj svesci…

.

Miris duše je kao leptir

Leteo po sobi

Spreman da te preda zvezdama

…… U zlatnom ponebljenju

.

Tamo si gde niko

Nikada neće biti

……………Osim tebe

………………….Na bezbroj belih strana

Neverovatno je šta se desilo tog dana, tačno u ponoć

Da li bi iko mogao bilo šta da pretpostavi?

(Osim mene)

Još uvek zadrhtim kada pomislim na to…

Kako je dan odvejavao sa bora, ja sam grozničavije plakala!

Rekli su mi, unapred, mnogi – biće tu svega i svačega,

Pokušaj da imaš raširene oči i punu čašu vode, odmah pored glave..

Ali,

Dok je ponoć otkucavala, ja sam upala nadohvat svemu,

Pa sam vrisnula tako glasno da mi opne još uvek odzvanjaju i klepeću…

Čula sam pucanj, uzvike, kroz draperije videla munje stravičnih boja!

Osetila sam ubod negde … tu … ili… ovde..

.

U otpusnoj listi piše da sam tada izjavila:

“Novu Godinu treba zakonom zabraniti

U i pokraj ludnice u koju ste me smestili

Pre dolaska Deda Mraza!”

(Koji je bez milosti, lagano,

Jednim dahom pogasio sveće…

A moje  misli pregazio

U pustinji  Mlečnog puta)

 

ELEGIJA

 

Pružam ruku ili san

Leptiru

Leptir sleće

U očajnu pesmu

.

On zna

Da nam

Više

Nema spasa

(C) Marina Adamović

imala sam tople oči

kažu

imala sam vedru kosu

dobacuju

imala sam snažne misli

potvrđuju

e

kako sam bila slatka

i pčelama

i osama

dosta više

lažni prinče

i kraljevi gubilišta

ponoć zvoni

samo moja duša šeta

……………… prekrijte me novinama

Dra-go-mi-je-što…

Dra-go-mi-je-jer…

Ču-je-te-li-me..

Ja-sam-sreć..

….

Ko-me-ja-to-pri…

Krov-mi-je-nad-gla…

…

Me-mla..

Ko-ren..

M-r-a-k….

Upomoć!

Uzviknu domaćica

I varjačom dade znak

Paucima i prašini…

Oda paukove mreže, bubašvabâ u pripravnom stroju

Podiže na presto njeno čvrsto —

NE!

Nikada više tumarati kućom

I jutro s drugim preplitati!

.

Čemu služi zatvoreniku

Da se otvori nad šerpom i zapeva?

Ničemu…

Imaće tužne oči kô ružino trnje..

Ništa se ne može učiniti s tamom

…………………….. unutar praznog postojanja…