Категорија: Marina Adamović

Vidim  – seva! Radujem se! To je nebo pokazalo na mê Čujem – grmi! Svetlost plamena, Kao anđeo Izumrlih plemena, Kao zalutala poema, Ulazi U moj Kožom skriven Dom

More je besno poprima boju gromnog oblaka zavidim talasu od sebe će moći da pobegne  

Juče je cvetalo moje oko, danas ljubičica. I ona će uvenuti, ali ne ovako, ………………….ne……………………

Sto godina u sebi čamim I sad šaljem pesmu Na izdahu Gledajte je nagu S reskom boli Još milion leti Kroz beskrajno priviđenje I vide se na svakom mestu I u isti čas Dah unutrašnjeg govora Ističe iz mene Kroz nebeski zid od plača Dovoljno je strana u kosmosu Pokraj zvezda moj je dom

Očaj ima krila I leprša Od duše do uma . Sagradiću kavez I negovati svoju jezu . I Karajon je čuvao skakavce

Šta je to gromko usnila poetesa da je pojurila iz noćnog mira kao srna iz šumskog plamena ————————— gplub iz njene parabole pokrio ju je svojim krilom ————————————- i ispisana kvaka zaškripala je na vratima  

lovim reči kao vepar naprežem mozak do srži i probadam snove kroz prhke grudi i oštrim koplja za žive rane zemljo nebo bez saosećanja munjom slamaj sve u meni raznesi dušu bez milosti i ja ću i ja nožem naoštrenim

Stihove pišem i ne spavam. Ispirem ih suzama i bacam. U potoku se kotrljaju sa zvezdama … Ako ih Mesec nekom pošalje, možda će se i taj rasplakati, boli svoje u njih spakovati i krenuti putem bez povratka… Možda…

Nasred ulice stojim sama I pitam se “gde ću, g de?” Hitronogi farovi skromno po ručuju: “Nama, nama, purpur na algo!” Uokolo je samo lišće šuš talo, U drvoredu kraj puta — Pevale su ptice….

Sanjala sam… Sanjala sam…. Ma šta ono beše? Čini mi se … Tu, negde pred zoru Sanjala sam… O,  tako sam srecna bila! Ništa nisam sanjala… A da jesam!!!! (Navukla sam jastuk preko glave) Ko mi to naredjuje da bdim?