Категорија: Marina Adamović

nisam više ovde radujem se tamnoj zori i problema nema nema sada sam naga i slobodna prerasla sam život kao iznošeno odelo zaista sam srećna i beskrajna zaista

nisam mislila o tako izuzetnom času zemlja na nebu i nebo na zemlji život beše tren smrt  mekša od beskraja ja sam ličnost izvučena iz stvarnosti sna

prolazeći kroz sebe sudarih se sa vlastitom …….. …….. idejom . možeš li bez mene kriknula je . a ti bez mene a ti bez mene . nad nama osetih očaj izgradi eho

SOLISTA MRTVIH Umirem …uz osmeh – Čemu laži i obmane …Molim vas – što dalje Uživam u horu Prekrivenim tamom . Život je kratak O Smrt je bez kraja – Okončavam bedu ljupke krvopije . To je tajno Skrovište Carske rapsodije (C) Marina Adamović

Нe znam odakkle pada lišće kada sam previše zatrpana odakle huji bledi lahor kad vazduha nema nema nema tako sam mirna ništa me ne boli a opet osećam lom u glavi joj sviće ne gledajte kopni petrolejka u mojoj smrti

širila sam trepavice i letela nad parkom granje je paralo zenice a krv zasipala travu . osećala sam da niču ljudi pretvoreni u štakore

priznaću vam otvoreno nisam ono što vidite nisam žena nisam biće nisam topli nalet vetra ma šta od mog nežnog lika da vas ne zavarava . krvavi sam odmetnik i ubica čovečanstva . mrtvac gleda svoje noge nikoga ne doziva sama ću mu jednom prići odahnuti od života . znam da nema vaskrsnuća kada nema … Настави са читањем “Poruka — Marina Adamović”

Dugo je pevušila zvezda I sadila potomke Po modro-belom nebu Sanjala sam da me dodiruje I da letim iznad rascvetale breze Zapravo Nisam ni zaspala Nisam ni zaspala Hodala sam nebom …………….I dodavala zlatasto seme Evo – unapred se odričem Odričem se i najtišeg sna!  

. Ne preostaju ušima Ni prijatni zvuci Samo se prošlost rasprostire Ako se probudi bol . Vrane ne sleću na breze Već samo lete i grakću Znaju – pokopavam prošlost I razdiru grobljansku tišinu . E… Proglasiću je za poslednjeg mrtvog Zaboraviti I vratiti se pesmi

Juče mi je mahnuo I rukom se osmehnuo…. Sada iznose kovčeg s njegovim drugim telom Ono od ranije Još uvek sedi kraj bašte I pozdravlja začuđene prolaznike . Smrt je sama otplplovila Čekaće ga tamo Gde nema nikog koga bi pozdravljao . Scena kreće Karajone!