Категорија: Marina Adamović

Imala sam krevet

Nalik na Akropolj

I to su odneli

I to

I to

Vratite mi krevet

Nalik na Akropolj

Ostao je trag

        Bleda

          … … Siva

                ……. Pesma

E….

To ne dam

Bleda

Siva

Pesma

Bleda bleda

Siva siva

Bledo-siva pesma

.

Na stolu iseckane kriške bajatog hleba

Namazanog margarinom „ Dobro jutro“.

U plavoj činiji žuta dunja

Na žutoj dunji tri crne muve

Otimaju se o sočni zalogaj

I hladno pivo da se ugasi žeđ.

Na stolici u donjem vešu žute boje,

(to je boja ljubomornih kažu komšije,

Mene vise podsećaju na Brazilske fudbalske dresove)

Sedi moja jučerasnja senka raščupana i krmeljiva

Izgnana iz carstva snova, pilji u pod i stari persiski tepih

Na kome je naslikan kupidon kako odapinje strelu i čeka…

Bip, bip, bip, bip

Roze vrata da se otvore

Vrata koja vode do hodnika sećanja

Izbledele slike poznatih lica u malom mozgu

Ona i On ruke u zagrljaju krošnji lipa

Usne umivene sokom malina, oči u kolu oblaka.

Kao nekad davno

Za vreme vladavine „ Merlin Monro „

„ Džona Vejna“

Dok smo zajedno

Čitali „ Alana Forda „

I jeli čokoladu „Bata i Seka“.

ja sam od onih kojima se žuri

znam da sam negde pogrešila
…
ali ne znam gde

puno sam toga proživela

…puno toga ne

trenutno ovde nikoga nema

noć oblači tamni ogrtač

i brani zvedama da mi priđu

nebo nebo
nacrtaj mi dušu

(posvećeno mojoj budućnosti)

…Još nikome nije bilo jasno

KO im stiže u sumrak ideja,

KO romori plavo-onostrano,

Okom kruži Rapsodijom Magle,

Pije rosu sa nemog izvora…

Zato diže knjigu sa kamena,

Pokloni se, pa učtivo kaza:

„Drago mi je, ja se zovem PESNIK“

Najzad su se jadi primirili,

Nije  više konjem škrgutano

Trojancima koji sa njim sede,

Već krenuše stazom utabanom

I šapnuše – da se jasno čuje :

„Neće dugo…čergar je iz Bede!“

.

O,

G.A.

nikada mi nisi rekô

“ja te volim”…….

a mnogi

sû

.

što sam ti nevino bila odana

kad te je nada gledala

s prezrenjem?

.

vidim oblake kako se sreću

i dugo plovim

jecavom noći

.

vreme moje gorkih usana

bruji potopom vasione

jedne noći ući će

vepar

uhvatiće me za mali prst

pa za celu bledu šaku koja je

 hranila pitome  zveri

i

zaurlaću u nemoj sobi

sasvim nesvesna sebe

a vepar će me nadvladati

počeće hod

muža, sina,

najbliže komšinice,

i lekara…

i svi će me posmatrati,

a vepar će ih samo njušiti

još njih neće dočepati

lekar će mi

opipati bilo

i tiho došapnuti svima

malo je šansi

mislim da

ipak

okončava

sve sam to čula

i krišom bacila pogled

na prozor

hožu more,

hoću šumu,

ali

vepar mi je izdrobio grudi

i lizao krv sa srca

kažem lekaru

ma ima nade!

ovde sam! ovde!

ne izvlači se!

ali

ljudi

(doduše, ne svi)

počinju da me oplakuju

lekar navlači

nešto preko mene

čujem moljce

svrake

lešinare

majku mu!

pa ja sam fusnota

lepe poezije

nisam

uspomena niti dronjak!

jesi

jesi —-

fusnota za kraj

.

Još jedan prozaičan dan —

“Žšvot je sranje”, pomislila sam

“I jeste”, naglas sam izgovorila,

“Znači, pristajete da Vas

prebacimo u Kliniku

za mentalno obolele?”

“Pristajem ako je

krevet udoban,

ako me ostavite

na miru

i ništa ne pitate !

Posmatrajte,

Fiksajte,

Ali umuknite!

Imam previše posla;

Sakupljam raznizane misli,

Jer je duša izvršila samoubistvo

Umesto mene.

Otvara oči kô prozore. Počinje zima. Pušta

gramofon. Uzima cigarete i flašu.

Kô muzika, lagano, nižu se talasi dima,

A zatim ustaje da naspe piće u čašu…

.

Ne oseća više telo. Kao da ne diše.

Napalju leti inje. Miriše decembarski dan.

Zvuci sa ploče sve tiše se  čuju …

I soba sama ćuti. Sklapa oči u san.