Категорија: Jovica Đorđević

Gle, kako se magla zlurado uspinje
pa pohotno guta vrleti i reke
ko ranjena zver se sa brega naginje
pružajući ka nebu poglede preke

Iz prikrajka vreba krvožedna neman
ko grdoba čuči bez daha i reči
ko olovni vojnik što je na sve spreman
da ugasi sunce, zrake da mu zgnječi

O Stribože Bože unuke zamoli
oprosti mi grehe, slabosti i mane
za mir grešne duše vetrove umoli
da nad zemljom opet jarko sunce grane.

Jer bez sjajnog sunca pogled mi je sveo
zbog te guste magle ja u sebi brinem
kad mi dođe vreme, kad me budeš hteo
kako da se Tebi grešan Bože vinem.

autor
Jovica N. Đorđević

Da mi je otići carstvu četinara
da u hladu živim srećno danak koji
tamo gde još drema rodna kuća stara
da se bolna duša kraj nje upokoji

Da je da nad dušom nova zora grane
da obasja suncem sav proplanak sveli
pa da sveta rosa kano milost kane
tamo gde cvetaju jorgovani beli

Tamo gde mi vetar nežno misli njiše
gde mi poljsko cveće mirom dušu hrani
gde jorgovan beli najlepše miriše
tamo gde još sviću ponajlepši dani

Još istinu bolnu sanak od me krije
usahlo mi telo, snage nema više
da potrčim poljem da mi je al’ nije
kad jorgovan beli poljem zamiriše.

autor
Jovica N. Đorđević
16.11.2024g.

Ne pitaj me zašto, tužne misli rojim
što na sreću bacam ostatke od blata
poraze sam davno prestao da brojim
još po duši tražim tragove od zlata

Pokidane davno sjajne zlatne niti
moje misli uvek samo ka njoj kreću
možda moja ljubav možeš biti i ti
ali nikad sreću doneti ti neću

Posle nje ja više voleti ne umem
sad caruje seta osmesima mojim
ako ćeš otići mogu da razumem
poraze i tuge više i ne brojim

Ne pitaj me ništa, znaš šta ću ti reći
samo nju ja volim istinu ti kažem
od istine bolne ne mogu pobeći
jer sebe sam davno prestao da lažem.

autor
Jovica N. Đorđević
09.10.2024g.

Kada sklopim oči, kad istekne vreme
i dok duša Bogu kreće u tišini
skinuću sa pleća ovo teško breme
rasuću sve brige dole po prašini

Jer svaki me uzdah kao rana boli
sve preteške tuge ja sam u se krio
ljutili mi rane, sipali im soli
nikad za života srećan nisam bio

I svaki mi osmeh podlo lažan beše
skrivao sam u se ledenu oluju
oprosti im Bože jer svi ljudi greše
zbog pohlepe tužni vapaj i ne čuju

Ne recite nikad da sam dobar bio
ne plačite za me jer vam nije žao
ko bisere crne ja sam tugu krio
od Boga sam samo bele dane krao.

autor
Jovica N. Đorđević
02.11.2024g.

Peku me pogledi licemernih ljudi
sve lažljive reči slatko izrečene
ukaljani uzdah izbačen iz grudi
razjapljene usne čudom zatečene

Zar trpezu svetu s krvnikom da delim
što na ranu mučki stavi grumen soli
pa udari na me svojim bićem celim
tamo gde mi dušu ponajviše boli

Zar da gledam gube, veštice i vile
što ko đavli crni silom naumiše
da poseku stablo što mi grudi svile
pa izdanak nežni kletvom zalomiše

Mome nežnom stablu Bog zaleči rane
na koren se nežni božja milost spusti
sad izdanak mladi širi cvetne grane
zlotvoreva kletva osta sanak pusti.

autor
Jovica N. Đorđević
26.10.2024g.

Gledam kako vetri mučki stablo krune
sa životnih grana svelo lišće pada
ni cike, ni glasa zlotvora da kune
u samrtnom ropcu stoji puno jada

Samoniklo samo gde još stoji međa
gde zla braća svoju dedovinu dele
izdaci mu mladi okrenuli leđa
nikog da natopi tužne grane svele

Sad stihija svaka mučki ga šamara
uzalud se stablo klanja mladoj zovi
da pronađe nekog vrsnog kalemara
da prišije stablu svež izdanak novi

Stan’te silni vetri nek stihija štukne
što mu tužna sudba stari koren klima
zar da staro stablo svo od jada pukne
kad izdanak svaki novi koren ima.

autor
Jovica N. Đorđević
19.10.2024g.

Kada bolne stare prokrvare rane
čežnja na tren mučki sreću mi probudi
sećanje na lepe mladalačke dane
kano milost sveta kanu mi na grudi

Kao kaplja sode u prevrelom vinu
podle laži slete srcu da mi kažu
pa se kano milost na grud’ma rasplinu
da ne spoznam samo koliko me lažu

Stan’ živote kleti nadu mi ne budi
ja već dugo lebdim na oblake bele
zalud slatki melem sipaš mi na grudi
moje rane nikad neće da zacele

Jer za laži tvoje nimalo ne marim
burni snovi u me već ka Bogu kreću
osećam u telu kako duša stari
novu kišnu jesen dočekati neću.

autor
Jovica N. Đorđević
12.10.2024g.

Pusti neka život za grehe mi sudi
što godine naše ko bisere prosu
nikada te nisam privio na grudi
ni poljupcem nežno milovao kosu

Pusti ako može Bog da mi oprosti
što ti ljubav bacih u toj baruštini
gde izgubi sebe i zrno radosti
što ti život sa mnom prođe u tišini

Ko vojnik na straži čuvao sam tebe
u noćima dugim gledao te nežno
u duši sam često proklinjao sebe
što ti suza kvasi belo lice snežno

Kad životni smiraj bude od sveg jači
i pred Bogom stanem svojim bićem golim
žaliću još draga što ne mogu reći
koliko mi značiš , koliko te volim.

autor
Jovica N. Đorđević

Hladna će zima svoje ruke sklopiti
goli će ostati samotni bregovi
sa neba će beskrajnu tugu topiti
novembarski ledeni, mokri snegovi

I opet će fijuk tišinu da slama
sa razboja hladnog novembarskog tkača
od tanane svile satkaće jelama
biserne toke na kragni ogrtača

Zacviliće vetar kroz čestere guste
tražiće izdanke proklijalog slada
da prekrije snegom oranice puste
da pod njim iznikne nežna duša mlada

Al’ zalud će zima sve odore šiti
tiho jezde topli vetrovi sa juga
snegove će mokre brzo otopiti
opet će u srcu carovati tuga

Čekaće u tami sve dok zima mine
šumom ozelene samotni bregovi
da se kao čežnja na grud’ma raspline
da zanavek caruju mokri snegovi.

autor
Jovica N. Đorđević

Na mestu gde jesen preseca leto
gde majušni svitac svoj fenjer gasi
gde je sve tako uzvišeno, lepo
tamo putuju svi moji uzdasi

Podno visoke nazubljene stene
gde ledena voda kamen umiva
tamo mi žive lepe uspomene
još vetar me tamo tiho doziva

Da orosim suzom sve što je svelo
i livadi vratim zelenu boju
osmehom ozarim namršteno čelo
na grudi prigrlim mahalu svoju

Tamo gde pahulja ćilime plete
da borove grane srebrom ukrasi
tamo zanavek moje misli lete
tamo putuju svi moji uzdasi.

autor
Jovica N. Đorđević
21.09.2024g