ВЕСНИЦИ ТУГЕ- Душан Комазец

Када су бездушници лажну ми наду дали
„утешном” речју неком која судбину мења,
спознах да овај данак, тужни и посустали
кап је воде у мору бескрајних искушења.

Страше ме повечерјем где невидљиве сене
у полутами плешу, ко’да ми неме слуте
казну изгнанством дугим, па снове изгубљене
мамим, док неким новим увеле љубим скуте.

Весници туге,зашто тишином таме крње
китите простор ока тим бесмисленим рухом
у трену када ходим стазом ком ниче трње
згажен као опушак свих босоногих духом?

Злотворим с тајном ноћи несташно класје пољем
због худе игре срца,јер ме румења плаше.
Мамим дах појутарје надајући се бољем
дану у ком, тихнуће чемер из пуне чаше.

АКО МЕ НЕКАДА СРЕТНЕШ- Душан Комазец

Не знам да л’ ме још увек волиш?
Знам само да си била драга и лепа
као први пролећни цвет.
Дошла си тихо и ушла у мој живот,
а ниси ни мислила да једном требаш отићи.

Не знам ни да ли ме се сећаш,
а то бих толико желео
без обзира на речи које су изречене,
јер заборав највише боли.

Пролазе дани, а тебе нема.
Као да нестала си са првим дахом пролећа
које другима донело радост и лепоту,
а нама само патњу и бол.

Али без обзира на све
када ме сретнеш, насмеши се,
јер ће растанак много мање болети,
а ја,
ја ћу и даље волети!

СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец

С неба гледа Светитељу Саво,
Са небеса силних и умилних
На Србију, на земљу ‘ришћанску.
Тужно гледа,горке сузе рони,
Велика га туга обузела.
Над Србијом земљом виловитом
Облак сури спустио се крадом
И дажд прети да их све потопи,
Да потопи и огњем сагори.
Премишља се часни Светитељу,
Премишља се шта ће и како ће,
Како своме роду да помогне?
Решио је наум да учини:
Са небеса спустио се тајно
У Србију, земљу тамновиту.
Људским ликом он се оваплоти,
Па походи стазе и богазе
Обилази шуме и долове,
Обилази села и градове
Да почује шта му Србље тишти,
Док не стигне цркви Виландару.
Како стиже на Пресвету гору
Кроз облаке сунце ударило,
Обасјало и земљу и воду.
Види Саво може боље бити,
Па му душа милином заруди.
Присети се успомена давних
На извору где се душа доји
Милом вером и причешћем светим.
Ту се и сам вером задојио,
Душу своју богу завештао.
Ту је с оцем Светим Симеуном
Из пепела цркву подигао,
Понос Срб’ма за веке векова.
Рад је Саво роду да помогне,
Па облачи злаћану одежду,
Како свецу ваља и приличи.
Прекрсти се Светитељу часни,
Прекрсти се и причести смерно,
Па се своме вишњем Богу моли:
„Боже мили, преблаги и свети,
„Створитељу целе васељене,
„Тебе волим и теби се клањам
„И од тебе увек савет молим,
„Јер од тебе никог већег нема”.
„Молим ти се за спас рода српског!”
„Мој народ је веру изгубио,
„Па су наше богомоље празне
„Сем понеких манастира светих
„У којима лек се божји тражи
„За тијело и за грешну душу”.
„Цркве скоро нико не походи
„Осим оних убогих и смерних
„Што се кају због гордости рана,
„Прослављајућ свето име твоје”.
„Огњишта нам осташе испразна,
„Те у њима звијери се гнезде,
„Љути вуци, грдне орлушине,
„Што науме давне остварише
„Да дом људски с њима се настани.”
„Тугом јече колијевке неме,
„Од праха се не дају видити,
„Пауци их омрежише силни”.
„Каква ли је ово страшна казна
„Кад брат с братом ни речи не збори,
„А мајка је једна их родила
„И са млеком истим подојила?”
„Молим ти се с молитвом усрдном
„Да ми речеш што ми је чинити?”
Настави са читањем “СВЕТИ САВО ВИШЊЕГ БОГА МОЛИ – Душан Комазец”

ТРЕНУТАК СРЕЋЕ – Душан Комазец

Тренутак среће,
умор и бол.
Чежња што призива
тај прошли дан.
Затварам очи,
да л’ све је сан?

Призивам разум
да влада мном’.
Да стиша вапај јаук и бол,
ал’ срце неће, јер појми све
и мада гасне чудесни плам
неће да крене
у нови дан.

ЗИМА- Душан Комазец

Прекрива зима обрис јесени сиве,суре,
јер мекан као душа тихо провејава снег.
Друмови болно јече због коња који јуре
да пре сутона раног стигну на далеки брег.

Образи дечји пламте док сенке хитре језде,
па им у оку блиста дрворед златних јела.
Певају песме нежне, једно уз друго се гнезде
и траже у даљини обрис маленог села.

Испред њих црна сенка. Ко’ хрт за жељним пленом
одважно смешним трком проходи нестали пут,
лајави авлијанер који долином сненом
ниском растињу љуби одавно увели скут.

Кућерак сам у даљи. Пред њим моћан ко’ земља
салашар стари маше, нуди им грлени смех.
Од туге да л’ је саздан, ил’ чудесног безвремља?
Шта је самоћа моћна,да л’ благослов или грех?

Отац стамен ко’ стена нежним погледом зари
чуперак, што испод капе изниче као цвет,
док у немој даљини гаврани црни, стари
вију по небу суром свој, можда последњи лет.

Недалеко од села сумрак их нагло хвата.
Са дахом ледног ветра мећава креће снежна.
Мајка бела од снега широм отвара врата,
испреже коње, љуби дечија лица нежна.

Уз одсјај петролејке, са шољом врућег млека
крај старе, топле пећи тону у најлепши сан.
За њим пристиже други баскрајан као река.
Јутром их буди нови, сунцем необљубљен дан.

ТУГА У КАМЕНУ- Душан Комазец

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли,ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд,јер они ничу из камена.

Старице саткане од хиљаду рана,
чемерне на ветру што би да надјача
лелек из дубине,јер баш сваког дана
слушају из јаме пој детињег плача.

Још памте душмане са камом у руци,
безличне ко’тама у облачној ноћи.
Кољу крволоци као гладни вуци.
Жању жетву срамну,крв им даје моћи.

За скуте их деца хватају и моле,
ал’не хају „силни”, ломе руке нежне.
У бездан бестидно бацају их доле
као грудве беле са планине снежне.

После много лета низ стрме литице
свештеници врли, пречасно им дело
у гротлу безумне јаме безданице
убијеном селу појаху опело.

Пола века прошло, прича опет иста.
Оживиле звери јаму безимену.
Не хају за сузу што у оку блиста,
па вечита оста туга у камену.

Никли из камена тужни Пребиловци.
Два пута васкрсли ал’ одувек ловци
вребају из чеке жељни лаког плена.
Узалуд, јер они опет из камена.

ВИХОР- Душан Комазец

Огрезо у снази и бескрајно стамен,
с урликом што руди на врхунцу моћи
пред собом све ваља и док пршти камен
односи све чежње и сан летње ноћи.

Маме га даљине,па прикривен шумом
као ловац дрски прикрада се плену.
Охолошћу својом и силним зулумом
разбуђује зору, мами чедност њену.

Пустолов у души и бременит злобом,
неуморан као снови над узглављем,
хтео би тишину да учини робом.
Тек зачету битку да прогласи слављем.

Узалуд га прате у бескрајном низу
муње громовите и облаци снежни.
Разгали му душу плач дечји што близу
заруди, па вихор поста лахор нежни.

МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец

Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
па затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне.

Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина чије бескраје параш тим нестварним летом.

Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
опело љубави биће, а сумрак којем ћу поћи
баздушне чежње тишина где туга дојиће ране.

Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се с твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам.

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.
Сишли с ума у те сјајне дане,
а мрели смо међу пупољцима,
прослављали своје Видовдане.

Дотакли смо немире даљина,
бестрагији разоткрили путе,
не слутећи да њихова тмина
и наше ће целивати скуте.

Сновиђења престала су давно.
Све је „ лепо”, ветрови нас њишу.
Родну груду напустисмо славно.
Место сунца призвали смо кишу?

Без родбине и без „оченаша”
тешко нам је, али смо се свикли.
Све имамо, ал’  чемера чаша
стално мами. Нисмо овде никли!

Време хуји, све више се сања,
ал’ птичићи туђим гласом зборе.
Често тако док руде свитања
огледало дарује нам боре.

Докле ли ће ова туга наша?
Можда само док се не умори
или док се не испије чаша
горких суза што чемером збори?

ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец

Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.

Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.

Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.

Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.

Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.

Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Заблиста нема река
крви, зажуборене као руђење дана.

Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу,
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.

И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.