Добродошли!
ЗРНО ТАМЊАНИКЊЕ – Првослав Пендић Пенда
ЗРНО ТАМЊАНИКЕ, – Првослав Пендић Пенда, Крушевац
ЉУБАВ И ВИНО – Александар Милановић, Крушевац
ЉУБАВ И ВИНО – Александар Милановић, Крушевац
МОЗАИК ЉУБАВИ – Дуња Јовановић, Гимназија Крушевац
Дуња Јовановић, Гимназија Крушевац
ЉУБАВ У ЧАШИ – Емилија Николић, Пирот
Емилија Николић, Пирот
ЉУБАВ ВИНОМ БОЛИ
Вино! Вино, црвено дајте,
А ви господо засвирајте.
Запевајте о њој и вину,
Да ме опију не дајте!
Вином точите бокале
За љубав њену и очи плаве.
Њима прво, па да запевају
Ону о мајци кад преклиње сина.
“Мани се вина, само њу воли
Ти се вином тешиш, а њу вино боли”.
Свирајте господо свирачи!
Ту, баш ту ми запевајте.
“Дајте вина хоћу лом
Дајте музику на сто”.
Руменијег дајте ко образи њени,
Хладној зими, плавој жени.
Свирајте господо свирачи!
На танкој жици ме нађите,
Од дима и вина будите јачи
Душу ми на памук вадите.
Вино, вино ми дајте
Лек за душу отпевајте.
Хоћу да чујем крчму и планину,
О крчмарици и руменом вину.
Ноћас да ми нисте сели.
Ноћас кафану и вино певајте,
Нек’ заћуте ”Багремови бели”
Певајте ми ”Виногради зрели”.
Почните са граном од бора.
Хеј Марице вина нам донеси,
Ноге босе нек’ милују росе.
А кад сване рујна зора,
Вино и свирачи нек ме кући прате
Њу нек ми пробуде, па нека се врате…
Ипак има нешто што се више воли
То је љубав њена, која вином боли.
Настави са читањем “ЉУБАВ ВИНОМ БОЛИ – Првослав Пендић Пенда”
Драгица Илић – Панчево
ЉУБАВ И ВИНО
У себи носе моћ и чаролију
опојну, слатку и жестоку.
Поруку шаљу кроз ужитак
док чула стварају параноју.
Баршунастим додирима
свиленкастим укусима,
раскошно исписују ноте
мелодијом својом срца кроте.
Питкоћом својом изазову тајну,
вечне помаме у бескрају.
И љубав заволи вино,
и вино испија љубав.
Валентина Милачић, Бања Лука
ЛАБУД И ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Сутон је,
стуб, из језера једро,
на њему галеб чучи,
боје на хоризонту
несвакидашње за децембар,
патке и гуске клизе по води,
неколицина шетача у журби.
Један лабуд молу пришао ближе,
непомичан дуго мирује на води,
урони каткад и крилима
све око себе забијели,
лабуд, бисер језера,
крилима плијени тајне
неба и воде,
слијева боје, стихове,
у слику љубавне пјесме.
Настави са читањем “ЛАБУД И ЉУБАВНА ПЈЕСМА – Валентина Милачић”
Maja Đukanović, Čačak
U stvari, kad bolje razmislim,
Život je naš,
K’o buteljka vina,
Ponekad gorka,
Ponekad fina.
Na stolu stoje
Spojene čaše,
Isprepletane
K’o sudbine naše.
U jednoj je pelin,
U drugoj je med,
Ispijam onako kako
Na koju dođe red.
Vino me polako
Obara s nogu,
A ja se borim
Koliko mogu.
Kroz glavu mi teče
Hiljadu reka,
Osim onih glavnih,
Tu je i pritoka neka.
I te mi pritoke
Haos prave,
Kad prodube vir
U potiljku moje glave.
Pa me povuku
U dubinu jaza,
A meni se čini
Da tu je baza.
Da od te osnove
Moram poći,
Kroz reke života
Do sebe doći.
Kako bih pronašla
Onu sebe pravu,
Razbistrila od vina,
Već pognutu glavu.
A vino protiče
K’o Rasina dalje
Ostavlja poneki ožiljak
Da u meni traje.
U tom se magnovenju
Otreznim istog trena,
Od mene ostala je
Još samo sena.
Pred tobom razgolićena
K’o kip uspomena stojim,
Navikla da i poraze
U pobede brojim.
Vino mi pitko
Šenluči po glavi,
I tad ti priznam
Da jedini si i pravi.
Pa ti se polako
Pod kožu podvučem,
Da te ljubavlju opijenog
Još jednom dotučem.
Настави са читањем “DOK VINO SE PENUŠA I K’O RASINA TEČE – Maja Đukanović”
ZAKLETVA
Morski valovi mirno ljube obalu,
dok se gledam u tvojim očima.
Ljubav i vino slave tu,
Spojeni u jednoj čaši, kao dva prijatelja.
Poljubac nežan
i slatka kapljica vina na usnama tvojim,
obuzeće me kao čaroban san.
Kroz trenutke sreće, put ka srcu tvom krojim…
Koračamo pustom obalom, zagrljeni,
u nadi da će nas ljubav voditi.
Osećajem, snažnim kao plamen, smo ispunjeni
i da prestane, neću dozvoliti.
S godinama, vino sazreva,
a naša ljubav pravi ognjište.
Jednog dana, čuće se svadbena zvona i moja zakletva:
„ Do poslednjeg daha, voleću te.”
© Jovana Knežević
Марија Проданов, Сомбор
САМО ЋУТИ
Немој да ми причаш да ти је жао,
јер ти си тај ком није више стало.
Касно је за праштање,
пало је у воду сво моје маштање.
Шта да ти верујем
кад лажеш све што кажеш,
да била сам ти све
кога лажеш?
Мислила сам да неће ништа да нас растави,
ко ће сада мене поново да састави?
Никад никог слушала нисам
кад су рекли да си казна,
али ово све сам сама
ипак морала да сазнам.
Тражио си моје друго лице
мени одавно више не свиће
све је то због нас,
у коме сада да нађем спас?
Настави са читањем “САМО ЋУТИ – Марија Проданов”
Љиљана Соколовић, Прокупље
ПРЕТАКАЊА
Чекам да ме отвори то вино,
Затворено и устављено
Задатим, а унапред издатим
Оквирима,
Тим слабашним стакленим границама,
Хладним сутрашњим крхотинама,
Што покушавају да зауздају
Величанствене пламтеће светове
У твом оку.
Хрлим ти сваким наредним гутљајем,
Све извесније и све лакше,
Мекано и опојно,
Детиње чисто и огољено.
Радосно расцветавам и свесно самоуништитељно
Подижем своја једра пред овом буром што надолази.
Сваким гутљајем исписујем нове најтише речи
На твојим уснама, тек испиљене.
Чекам да ме отвори то вино,
Да се винем у твоје дубине
И коначно отворим себе, заробљену и устављену
Задатим, а унапред издатим оквирима.
Неустављена силина једино љубављу уобличена,
Вино што нас пресипа, растаче и васкрсава.
,,СТАЗЕ ЉУБАВИ’’
На стази живота, где ветрови носе приче
Љубав расте попут цвећа у нашим срцима
Желим део вечности пронаћи
У сваком додиру, осећам царство љубави
Немире остављам иза себе, као траг у песку
У твојим очима, мирноћа проналази свој дом
У тихом шапату кише, чујем наше тихе разговоре
Чистим мислима, ослобађам себе од немира
Твој загрљај постаје моје уточиште
Сопствене ограде ума нестају
И пред тобом, срце отворено корача
Ситнице попут твојих осмеха и додира
Чине мој свет богатијим и лепшим
С тобом, никада нећу изгубити срећу
Јер љубав је оно што делимо, вечно и непролазно
Киша нам светли пут, нежно клизи низ прозор
Тренуци постају вечност у твом присуству
Кроз кишне капи, љубав се испреплиће
И ми плетемо причу без краја.
Љубав се буди као пролећни пупољци у срцима
Заједно градимо мостове ка неким новим данима
Где срећа плеше попут светлости на хоризонту
Нека наша љубав буде као мелодија која никада
не утихне,
С тобом, сваки изазов постаје прилика за заједнички успех,
У твом осмеху пронађох снагу, у твојим рукама сигурност.
Нека киша и даље свира песму нашег бескрајног пута.
Лука Ђекић, Ваљево
ТРАГОМ ЊЕНИХ КОРАКА
Био је то просечан августовски дан,
Изразито топао, чак и за овај део године,
Киселог лица сам напустио стан,
Као пред војском, бежећи од родбине.
Жега ме је притискала са свих страна,
Нерви су ми треперели као неонке,
Иако излазак није био део плана,
Вапим за миром, након синоћне нетренке.
Мојом улицом шуњао се поветарац,
Врелим дахом погоршавао је жегу,
Вукао сам се суморно као школарац,
Ко би посумњао да сам био у збегу.
Опијао ме је мирис лубеница и диња,
Лето је као тинејџер чезнуло за пажњом,
Давно ми је ишчезла радост детиња,
И мало шта ми је и даље важно.
Омамљен мислима и сунчевим зрацима,
Ушао сам у аутобус готово механички,
Но чим је ушетала ситним корацима,
Из транса се тргох скоро дављенички.
Били су то ситни кораци за човечанство,
Али за мене су били непремостиви,
Задрхтао сам пред тим величанством,
Њој се не дивити, грех је неопростиви.
Знао сам одмах да је нисам виђао пре,
Чинило се да је нова у мом крају,
Тражио сам свуда неке пречице до ње,
Питао звезде да ли тај пут знају.
Смишљао сам чаролију, да открије пут,
Да премости све даљине међу нама,
Унајмио сам детектива, један кончић жут,
Скривен негде међу њеним апликама.
Коса јој је била сређена војнички педантно,
Свака златна нит била је на свом месту,
И једноставно је изгледана импозантно,
Другачија у гужви истих, личила је на песму.
Каткад би нам се погледи срели,
Били су то моменти пуни набоја,
Били су пречица да се у мој ум усели,
Ваздух је горео од тог двобоја.
Устала је, стигли смо на њену станицу,
Оплеменила је ваздух својим парфемом,
Без речи, нежно, пружила ми је бројаницу,
За час сам остао да стојим, зачуђено, немо.
Док сам се освестио, аутобус је већ кренуо,
Узалуд сам викао возачу да стане,
Стајао сам сам и кроз прозор бленуо,
Тражећи погледом једно нежно лане.
Бројаница са словима, као тајна лозинка,
Сигурно је откривала пут до скривеног блага,
Лукава је била мала властелинка,
Нашла је пустолова да за њом трага.
У том часу било ми је итекако јасно,
Унајмила ме је за свог личног детектива,
И да се буним већ је било касно,
Морао сам наћи кућицу у којој се скрива.
Најдужа партија жмурке икад одиграна,
Вирио сам у сваки ћошак и нисам се предавао,
Мала вештица је била префригана,
Због те игре ноћима нисам спавао.
Окретао сам се за сваком плавом косом,
Али нисам срео очи које тако сијају,
Као пољске руже окупане првом росом,
Само једне очи тако срце омађијају.
И у часу кад се чинило да губим бој,
Самогласници са бројанице открили су пут,
Сваки ме корак све брже водио њој,
Узбуђен ко дете сам дрхтао ко прут.
Бројао сам кораке ка њеној адреси,
Смишљао праве речи за тај сусрет,
Сабирао колико чуда треба да се деси,
Да на мом зиду осване наш портрет.
На усијаном плочнику булевара,
Стајала је као главни лик из романа,
Хипнотисала ме бојама са шалвара,
Учинивши да заборавим све делове плана.
Ниједан смишљен план, није више важио,
Само сам пришао, и с осмехом рекао,
Немаш појма колико сам те дуго тражио,
Ни колико сам те још дуже чекао.
© Лука Ђекић, Ваљево