Аутор: Zdravka Pap

Nije mi teško
biti sam i star
i gledati mladost
kako raste i buja.

Nije mi teško
bos i gladan
nositi koru hleba
i dati gladnom.

Nije mi teško
deliti ljubav
i gajiti nadu,
i biti ono što jesam,
i ne glumiti budalu.

Nije mi teško
nositi kaput
pun mrava
zgaženog života.

Nije mi teško
učiti, grliti,pevati
i moliti ako treba.

Nije mi teško
ono što moram,
teško je biti
usamljen u borbi
protiv nepravde i laži,
koja krvari u reči,
seva i raznosi
istinu koja plače
i bori se i ne da mira.

O, Bože moj,
tako mi je milo
kad istina
ubedi nepravdu
da je sluša.

Danas bih mogla
da se sakrijem
i ćutim u tišini,
i znam da ne bi
postigla ništa,
ko bi primetio
da me nema,
stari mačak
i njegova zdela.

Danas bih mogla
da kažem da volim,
ceo svet i ne bih
postigla ništa,
zar nekom treba moja ljubav
prezrela, stara i sama,
bez nade u novo sutra,
prošli su dani
mladosti i sreće.

Danas bih mogla
samo sebe da volim
i kupim sladoled sa drškom,
sa decom da se igram,
bicikl da vozim stazama novim,
i znam ne bi postigla ništa,
ne znam da napravim čudo,
i odem na drugu planetu
i postanem robot bez srca.

Ti si moj biser,
uspeo si i zato te volim,
slomio si školjku
i izašao na svetlost.

U vodi od večne
blistave svetlosti,
pronašla sam te.
Oh, poniženja,
kako te gaze
i tvoje dostojanstvo.

Život je moj bajka
sa biserom oko vrata.

Zatreperim često
ko jasika na vetru,
umrem po sto puta
i ponovo se rodim,
i sve ispočetka,
trčim po glavi,
žurim da živim
i bojim se da neću stići,
brige da rešim,
pogledam u sunce
i ono se ljuti,
pusti sve kraju,
nemoj da žuriš
u košulji od svile
– napolju je hladno.

Baci na mene
Sve reči bez glave
Nek poljem teku
I ginu čestite glave

Baci na mene
Sve što te boli
Nosiću sa sobom
I neću prestati
Da te volim

Baci na mene
Proklestvo i strah
Izvući ću se iz svega
Sa željom u oku
Da budem tvoja

Baci na mene
Sramotu tvoju
Sakriću je u njedra
I priznati da je moja…

Misli mi
kolaju po glavi
i misle da će
u mislima
pronaći sreću.

Čovek ponekad
laže sam sebe,
da je srećan
i da mu sreće
ne treba više.

Pusti ih, nek idu
dalje od tebe
i nadaj se sreći.
Sreću ne traži
u mislima, one je
drže zatvorenu.

Okrenuću sve misli
u svoju korist
i postati srećna.

Pesmu pevaj,
leti, leti,
bubamaro,
raširi krila,
sreću mi donesi,
ma gde ona bila.

Ja sam te ćutala
i zalutala i smislila
i na kraju prećutala.

Ja sam te ćutala
i nisam znala da je
ćutanje spoznaja.

Ja sam te ćutala
i nisam se iznenadila
da smo pogrešili.

Ja sam te ćutala
i shvatila da se
i ne poznajemo.

Zar nisi čuo
da slovo
na kraju
ljubavi plače.
Zakačilo se
na vrtešku
i preskače sve
što je dobro,
hoće da leti
i postane priča,
za mene neće
da čuje.

Slova se nižu
u redu sede.
Slovo ljubavi
iskoči i pobeže,
hoće da se igra,
pravila da ruši,
po traci neće
da se šeta.

Slovo ljubavi
meni treba,
po njemu život
da prospem,
ja ga tražim,
a on beži.
Bojim se da će
biti kasno
da ga uhvatim
u reči.

Šta je to,
što me za te veže,
tiha narav ili oči tužne,
večna ljubav puna sreće,
ruke tvoje ili pogled iskren,
što se oko mene vrte.

Šta je to,
što me za te veže,
igra tvoja i ples duše,
sačuvana u pogledu
u tvom oku plavom.
Samo tebi sve ću reći.

Šta je to,
što me za te veže,
dušu ti mi greješ,
zavučem se u te bele grudi,
mir mi sve probleme reši.