Аутор: Sead Vejsilović

Као зомбији улицама ходају
нису у стању ни руку једни другима да дају
једни причају сами са собом, други певају
како год, на жалост немају где да преспавају.

Без крова над главом улици препуштени
прљави и запуштени
има их на сваком кораку
судбину немају баш тол’ ко лаку.

Једни “певају и свирају”
други пију и народ дирају
све их је на то зло натерало
беспуће их у ћошку сатерало.

Ка својој срећи вечити путници
ето то су бескућници
али њих срећа никако да потера
и са улице да их отера.

Тако проводе дан за даном
с једним јединим сном
да и њима осване блистави дан
кад ће се у јави претворити сан.

Док није било интернета и телефона
пуна деце је била свака играона
данашњој деци хоће очи да испадну
буљући у телефон од поноћи док не освану.

Све се свело на лајковање и коментаре
тако проналазе нове другаре
а оне старе
ал избришу или их блокирају
на тај начин своја пријатељства бирају.

Пре су се играли кликера, жмурке,
прескакање ластика и јурке
по цео дан су напољу били
а сад су се сви клинци уз телефон свили.

Кад им нема интернета
у њиховом уму долази до пропасти света
што не могу гледати глупости на тиктоку
учећи се неком новијем сломовратном скоку.

Родитељи им дају телефоне само да им не сметају
а они у себи сваки виђени видео тају
после исти почину или га покушају начинити
спремни су на све и свја починити.

Некад је свако дете имало своје куче
данас би радије преко нета глупости да уче
него да се псом занимају
буди Бог с нама да л’ они уопште неки сан имају.

Јес да су деца потреба прека
ал као што су ова XXI века
боље да се нова ни не рађају
него што се од стране њих догађају
разне догодовштине и лудости
Боже, подари им што више мудрости.

Јошаница, Трнавица и Рашка
свака река пуна смећа у врећама од прашка
фотеље, фрижидери, каучи и виле
од река се депоније направиле.

Рашка, Јошаница и Трнавица
у свакој плута амбалажа моја кравица
гуме, старудија, разноврсно гвожђе
иду током као и труло грожђе.

Трнавица, Рашка и Јошаница
близу сваке је по кланица
крв стоке као и угинула стока
све то носе таласи потока.

Очишћена била река као суза блиста
али опет песма иста
све исто се понавља
како онда да се природа обнавља?

И не само код нас, већ свугде у региону
можеш видети неку реку ону
која је пуна свакојаког смећа
али овде је речна депонија највећа.

Загађеност град покрила
птица свила свака своја крила
крећу се по поду
уместо да лете к своду.

Личе на маглу, а нису магле
наступиле промене нагле
трују, смрде, и гуше
сав смок и дим се као пара пуше.

Нема облака, нема ни ведрине
загађене су све наше средине
као да је предвечерје а тек јутро освануло
тмурно и монотоно је време бануло.

Животни век у пола скраћен
од малена тровањем праћен
у пола скраћен животни век
а на свет је се наступило тек
за коју годину половину нас неће постојати
због загађеног ваздуха нећемо до краја истрајати.

Како за старију популацију тако и за младу
најбољи је бицикл за по граду
не троши ништа, плус се и релаксираш
избегнеш гужву и нема да се секираш.

Бицикл за по граду је право уживање
нико ми неће поставити оно питање:
Где ћеш ту, ту сам ја хтео да се паркирам
овако бициклом свугде места за паркинг имам.

Опуштајуће је возити се бициклом
по периферији и градом
брже од аута стигнем
још кад га на задњем точку дигнем.

Превозно средство за град ја сам бирам
волим тај бициклизам
њиме ваздух не загађујем
њиме угодно и лагано путујем.

На истој кори хлеба смо порасли
под истим кровом смо расли
отишао си у далекој земљи
мајка само прича о теби.

Стално очекује твој позив
ал теби је у глави експлозив
све те паре су те у ум удариле
с временом су ти достојанство поквариле.

Барем због мајке и оца се јави
у години барем се двапут појави
да те чују и виде да им се умањи брига
знај да живот није само игра.

Тамо си отишао и Бог те заборавио
све своје си запоставио
због тих проклетих пара си постао алав
а поносили су се тобом да си њихов лав.

Док су живи ти дођи после када их не буде било
немој да те је збунило
ако те више не будем пожелео
ето ти твој иметак који си увек желео.

Зар си заборавио хлеб који се на
четири дела делио
зар си заборавио кућу у којој си се веселио
дочекивајући празнике и рођендане
зар си заборавио све оне наше лепе дане?

Ево ме опет ево
драго моје Сарајево
шехеру Босне
храбре, лијепе и поносне.

Красе те љиљани што цвате
сјећања ме ујвек врате
на лијепу Сарајку и очи њене
љубав према теби шехеру никад нек не увене.

Сарајево граде утврђени
нека буду сви убеђени
да те се никад нећу одрећи
за мене си на свијету град највећи.

Пун позитиве, шеге и пјесме
твоје воде са башчаршијске чјесме
толико су питке и лијепе за освјежит душу
покушали су многи да те срушу
ал све бјеше безуспјешно
још јачи и љепши си се градио успјешно

Трећег маја
престала је насмејана граја
скоро цело једно одељење није имало среће
убрзо су попаљене по улицама свеће.

Основац десеторо убијо и неколико ранио
целу државу у црно је завио и сахранио
својим другарима с којима се дружио
шансу за даљим корацима није пружио.

Како пишу: Био одличан ђак
у такмичењу био првак
тих и повучен
ал нажалост за крпопролиће учен.

Мотив непознат отетој контроли
што је морао упасти у школи
па све редом пуцати у сред предавања
чак ни међ’ децом презир не јењава.

Дуго је то недело планирао
жртве већ одавно изабирао
још нема пуних четрнаест
а о њему цео свет дели вест.

Бог нека спасе и чува оне који су рањени
сви су доиста узнемирени и запањени
шта се све догађа и дешава
а при том се ништа не решава!

Вечна слава настрадалима
нек почивају у друштву с анђелима
та невина створења
због којих ће почети бар нешто да се мења.

Пре, заувек и сад
то је град свих нас, наш град
у којем треба слободно да се крећемо
с осмехом једне друге да срећемо.

Не постоји јужни и северни део града
нити је постојавао икада
од Вучитрна па све до Звечана
од Старог трга па до Споменика рударима
у нашој Митровици места уз љубав за сваког има
тај град душу има
припада нама свима.

Гост је сваки био добро дочекиван
празник је сваки био с радошћу очекиван
како некад тако и данас
за вјек и вјекова
за будућа поколења нова.

Неки тамо са стране су нам југ и север доделили
али ми се никада нисмо поделили
нити ћемо
у инат њима јачи бићемо.

Које год вере био друг је друг
нема међу нама север и југ
што би рекли Енглези: Never and never
никада и никада југ и север.

Све док су повезане две руке
превазилазе се све бриге и муке
све док рука руку с љубављу држи
свака препрека мож’ да се издржи.

Две руке на далеком путу пошле
како би к циљу дошле
кроз разне недаће пролазе
јаче него пре, оне заједно полазе
ка срећи и успеху
пружајући једна другој утеху.

У име љубави уплатеше се прсти
што Бог споји то нико не раскрсти
једна за другу чине све
те спојене руке две.

Пут којим су кренуле
започет је од нуле
сад иза њих остају километари среће
те две спојене руке нико раставити неће.

Од младости
па све до старости
две руке иду заједно
никад одвојено.