Добродошли!
Моја је соба кабина
мој парфем је од бензина
моја је љубав брзина
моја страст је оштра кривина.
Неописив осећај има моја лева страна
кад сам иза волана
џаба то је моја судба записана
која ће ми бити до краја одана.
То је моја кућа путујућа
с њом завршим сва достигнућа
у њој дочекујем многа сванућа
за њом дишу моја плућа.
Увек гледам у сред друмске беле траке
коју прелазим у неповратке
шта ћу судбине сам такве
да на путу видим призоре свакакве.
Ибро, Сајо, Дејо ил Мићо
свима је љубитељ био Фићо
с којим су до мора путовали
и целу Југу њиме пропутовали.
Толико моћан а тако мали
из миља су га звали:
Фићко, Фићо, Фића….
од њега није имало лепшег аутића.
Фића је тад била модеран ауто
сто посто сам сигуран у то
и данас топлине око срца има
кад се чује и види на друмовима.
Све се вози а фића се воли
ретко ко може том ауту да одоли
дани и ноћи се с њиме не заборављају
увек ће у лепом сећању да остају.
Дистрибуиран за цели свет
Југо корал четрес’ пет
за њим је била потражња велика
своје земље је био понос и дика.
На путевима је био џин
корал, флорида и темпо ин
и данас се још увек гари
тај омиљени аутомобил стари.
Кажу: Југо неће дуго
ал зато ниједно ауто друго
не може толики терет поднети
нити све то до дестинације одвести.
Можда данас и није толико битан
ал је још увек симпатичан
кад се на путевима види и чује
па да се с мераком поново њиме путује.
Тако леп ауто и вредан
а зове се Застава сто један
познатији као Стојадин и Кец
тако поуздан и тако брз ко зец.
Да л’ ишао на бензин ил на бензин-плин
увек ће остати симпатичан и фин
са њиме следи лудило у најави
где год да се појави.
Ни сто двадесет осмица лоша није
ал кец нешто посебно у себи крије
иако од осталих модела не кошта ништа мање
кец ће остати заувек посебно издање.
Поседован је био од рудара до мајора
возен преко пустиња и мора
јака је и добра та кајла стара
која је стигла чак и до Килиманџара.
Добро јутро, добар дан и добро вече
док у аутобус улази путник рече
насмејаног лица не беш љут
љубазно излазећи пожеле срећан пут.
Аутобус на перон паркирам
гледам до поласка колико још времена имам
кофере у шкаф стављам
па ка ралацији даље пут настављам.
Некад сам с колегом некад сам
која је следећа линија то не знам
можда нека екскурзија испадне
како год, ја возећи проводим дане.
Аутобус сваког дана пун путника
лагано газим километре док свира музика
мерцедес, сетра, санос ил неоплан
свеједно је, само да се заврши још овај дан.
Свирају трубе
младенци се љубе
кум своју кесу одрешује
и “ДА” салом одјекује.
Задовољни и срећни су сви
а понајвише младенци
проводећи се уз своје дугоочекујуће славље
наздрављају за своју срећу и здравље.
Младенцима се лепе речи веле
подиже се чашица и поклони се деле
младенци се свима уз осмех захваљују
спремни да кроз живот заједно путују.
Полако се весеље приводи крају
сви тад устају и аплауз дају
младенцима који полако с весеља одлазе
и ка својим одајама с љубављу полазе.
Свака девојка мисли кроз живот цео
да у руци носи бидермајер бели
и да јој лепо лице прекрије вео
који ће памтити кроз живот цели.
Сваки мушкарац сања о тренутку том
како креће к венчању свом
са својом младом
и да стану пред матичаром.
Обоје сањају о истом дану
кад ће станути на лудом камену
и судбоносно рећи “ДА!”
веруј ми, о томе сањам и ја.
Да сам у могућности па до Африке да одем
оној јадној и немоћној деци да помогнем
да их обучем, напојим и нахраним
срећне и насмејане их гледати да наставим.
Поносан би био с тим
осмех на лицу да им измамим
то би била за њих највећа помоћ
ех само када бих имао ту моћ.
Гола, боса, гладна и жедна
ал ипак су као душа једна
уз слогу не осећају да су незаштићена и јадна
иако су боса, гола, жедна и гладна.
Као и сви вршњаци овога света
право на живот и деца Африке требају
права и једина срећа је та
да к светлијој будућности и они гледају.
Могао сам бити филмски статиста
ја сам изабрао да будем таксиста
улице којима возим не могу сам да бирам
зато што ја таксирам.
Странку одвезем на одређено место
сваког дана исте фаце виђам често
радује ме обострана љубазност која се дели
то је оно што ме у овом послу весели.
Таксиста свакакве странке вози
од појединих се и унервози
ал све на крају с добрим прође
кад, крај смене дође.
Не може овај посао радити свако
није баш једноставно а ни лако
да скоро пола дана у ауту проведеш
чекајући да неког и некуд одведеш.
Учениче учениче
мали мучениче
ујутру рано устајеш
да пред таблом к’о у строју стајеш.
Ранац од тебе већи
мислиш да је пут ка срећи
хрпа књига које на раменима носиш
трудећи се да се собом знањем поносиш.
Лекције, диктати, писмени, контролни
физичко, певање и цртеж савијен у ролни
све је то само једна пролазна станица
од живота те чека највећа страница
којом ћеш сам писати будућност
користећи сваку добру могућност.
Зато се немој превише оптерећивати
можда ћеш у будуће цвеће заливати
а можда и директор постанеш
штагод, важно је да поштен човек останеш.