Аутор: Sead Vejsilović

Постоје бројеви које још увек знамо
али се нико неће јавити више тамо
са друге стране слушалице иако би позвали
а некад смо те бројеве с радошћу звали.

Недостају позиви од стране тих бројева
туга у души попут олује провејава
недостаје тај глас који каже: Ало
кат-кад дође нам у сновима помало.

Кад би били срећни или тужни плачући на сав глас
окренули би број који је био доступан само за нас
данас колико год да се смејемо или плачемо
број који смо некад звали, више добити нећемо.

Дали би све да добијемо још једном позив од тог броја
али то је само илузија, која….
која ће нас вечито пратити
с надом да ће нам се неки од бројева некад јавити.

Ој Мораво најопеванија реко
покрај твоје обале дуго сам је чек’о
на крају је дошла
и са мном је пошла.

Ој Мораво реко омиљена
са мном је сад моја вољена
коју сам чекао спушајући жубор твој
сад само једну бригу имам, та је брига о девојци тој.

Ој Мораво реко најопеванија
само ти памтиш сва она ранија
љубавна збивања која су се догодила
сведок си многих љубави која су се родила.

Ој Мораво ој Мораво реко наша
покрај тебе заволеше и војвода и паша
девојке које им нема равне
све пролази, ти остајеш за године давне, године славне.

Чврст карактер ниси имао
радити неке послове ниси ни знао
све ти је послове жена водила
док би се на крају увек на теби кола сломила.

По свету си правио многе бламаже
док су ти женине речи биле драже
па си самог себе у ћелији ставио
све то што си слушајући жену ти наставио.

Ти си се само сликао
жениним речима си народ на муци притискао
водио си се да си неки председник
у ствари си био женин посредник.

И оно што ниси хтео ти си радио
само да би све женине илузије одрадио
жениним вођењем је нестало мира и слободе
рекама и улицама је потекло више крви него воде.

Са Косова сам момче
много волим једно убаво девојче
ој Косово родни крају
мисли ми увек к теби остају.

Нема милине нити раја
без роднога краја
Косово моје у срцу те носим
где год да сам тобом се поносим.

Косовар сам и дичим се тиме
одатле поносно носим своје име
куда год да пролазим
ка Косову ћу опет да полазим.

Путеви ме сви ка Косову мом воде
ој Косово мој мили роде
свуда ћу поћи и отићи
ал ћу на крају увек теби пуног срца стићи.

Ој Косово равна долино моја
увек ће ми фалити лепота твоја
то твоје сво природно благо
реке, планине и све што је срцу драго.

Док су Брозови живели
поштовао нас је свет цели
док су Брозови заједно комад хлеба делили
међу првима смо у свему били.

Другарица Јованка је била права госпођа
друг Тито је био прави господин који са погледом погађа
непријатеља у разум попут стреле
нико нам и ништа смео није, док Брозови правду деле.

Брозови су биле особе за пример
они су довели народ у прави смер
бесплатно здравство, школовање и редовне плате
ал данас тешко то да поједини схвате
како лепо било је живети уз Брозове
и заједно са њима дочекивати године нове.

Увек насмејани и ведрог лица
то је била права породица
једне давне и дивне епохе што некада беше
које нажалост никада бити неће.

Имао си породицу и супругу
она је се разболела ти оженио другу
после је се она неким чудом излечила
ал никад после твоја није била.

Ти си за њом много патио
што је ниси к себи опет вратио
онда си се нагло пропио
своју тугу пред никим ниси крио.

Нажалост и ти си се разболео
савладала те је туга што си ју је волео
депресија те је дотукла
на крају је твоја сопствена рука окидач повукла.

Увек сам те разумео докторе мој
тежак је био живот твој
збогом заувек и нека ти је вечна слава
нек сад твоја душа уз анђеоску песму спокојно спава.

Запад је отпочео одбројавање
почело је бомбардовање
седамдесет и осам дана се бомбардовало
а још више је се страховало.

Уништено је било све до темеља
бомбардовала се цела земља
становништво жедно било и гладовало
док се непрестано бомбардовало.

Бомбардовање је много тога уништило
бомбама је се недужно становништво убило
за све су то фотељаши били криви
многи недужни због њих нису остали живи.

Осећа се и дан данас то тровање
које је дошло уз бомбардовање
од земље па до неба све постало отровно
а зликовци осташе некажњено мислећи да нису криви дословно.

Толике генерације ученика
учило из уџбеника
песме Десанке Максимовић
сад хоће из програма да је избаци неки неписмењаковић.

Учио њене песме и ја сам
то је велика штета и срам
да се њено дело из књижевности избаци
да ли ће о њој знати будући ђаци?

Песникиња, професорка и академик
зар њу да укине неки безвредник
што можда ни два разреда основне нема
бави се њоме поред оволико проблема.

Школе, домови култура и улице носе њено име
свака њена песма написана је у риме
коју треба полако и с љубављу прочитати
па онда глупану лекцију очитати.

Пала је прва званична шева
кад је Адама угледала Ева
он је желео из њене руке
само гриз зреле јабуке
она добра па му дала
онда је људска маса настала.

Обострана изгубљена невиност
и луда заљубљеност
натеравши их да згреше
одлучили су да реше
живети заједно до краја
заувек збачени далеко од раја.

Адам је сам проживљавао велику муку
док се није појавила Ева држећи у руци јабуку
од које је све почело
и страстима се контроли све отело.

Цврчак цело лето проведе певајући
а мрав храну скупљајући
за зимске дане да ми имао
док је овај певао и играо.

Кад лето прође
а зима олујна дође
цврчак тражи мраву хране
а овај ће: друшакане ти си провео певајући летње дане
док сам ја носио мрве и мучио
ти си нова цвркутања учио.

Онда цврчак оде као попишан цвет
рушећи му се на глави цео свет
што и он није могао радити исто попут мрава
већ сад треба гладан зимске ноћи да преспава.