Аутор: Sead Vejsilović

Под Триглавом ниче лепа трава
својим током жубори хладна Сава
стари млин и даље у воденици меље
древни беху Љубљана, Марибор и Цеље.

Дуго и плаво Јадранско море
са којег најлепше свићу зоре
таласима кваси велике плаже
које све више постају драже.

Над Приједором стоји поносита Козара
својом природом сваку душу озара
Башчаршијом двоје ашикују уз песму и загрљај:
Љубави моја од све среће сад заиграј.

Колико год је Ловћен стар
толико су Цетиње и Бар
са Хајле и Дурмитора па све до Котора
виђи се лијепа Црна Гора.

Са Златибора и Голије све до Старе планине
очарање те у небо вине
Ибар, Морава и Дунав вечно осташе
међу најбољим рекама оне посташе.

Њоме вечно сунце сија
путовање њоме тако лепо прија
од Дебра до Ђевђелије
лепше девојке око видело није.

Треба Југу обићи
лепо је на сва та места стићи
посебну лепоту од свих има
једна и једина у нашим срцима.

Са Цетиња где се Сунце рађа јарко
тамо је рођен Лаушевић Жарко
познати глумац, пре свега муж, отац и брат
водио је миран живот све док му није душман скочио за врат.

Бранећи себе и угледавши да му неко други брата туче
одједном се зачуо пиштољ како пуче
апсолутни тајац настаде
а душман један по један на под паде.

Зарад своје и братовљеве самоодбране
провео је следеће дане
у ЦЗ-у, Спужу и Забели
где се и са најмонсртуознијима живот дели.

Много је представа пропустио
и суза из ока пустио
што је ћелија постала његова позоришна бина
и што га породица гледа ту где јесте а не са трибина.

После одслужене казне ето њему прилике
да оде до Америке
у којој је остао да живи с породицом подуже мало
далеко од свог краја за које му је срце увек куцало.

Када је се поново вратио
свој живот и посао је наставио
играјући позоришне комаде, снимајући филмове и серије
које није могао одиграти и снимити раније.

Да би преживео затворске муке и бриге
писао је дневник од којег су испале предобре књиге
које сам их лично ја као и многи прочитао
и после сам се запитао:
Да л’ је реално да је свет суров толико
да им није пришао те кобне ноћи у помоћ ама баш нико?

Да Бог сачува како данас поједини уче
спаваш ли мирно о Стефановићу Вуче,
они хоће да промене азбуку
незнајући колико улазе у бруку.

Иза тебе је правило лепо остало
“Пиши као што говориш, читај како је написано”
ал ко се још тога придржава
стварно је данашњи речник постао страва.

Уместо хлеба, кажу леб или ти леп
да л’ је толко народ слеп
да поред очију својих
не види ремек дело руку твојих?

Ал шта да се ради песниче Вуче
кад слабоумник више воли да се потуче
него да научи изговорит коју течно
да му се не би више исмејавали вечно.

Безброј њих је нажалост страдало
а уопште се томе није надало
не знам да л’ ми је за право дато
ал заувек ћу презирати НАТО!

Имао сам свега непуне две године
кад сам с родитељима бежао код ближње родбине
истина, не сећам се свега ја то
ал свеједно нисам за НАТО!

Данас су многи од последица болесни
неки добили рак, неки нису уопште свесни
сад им не вреди никаква пара ни злато
за све је то крив проклети НАТО!

Пара су се нафатирали
жртве су поубијали
ови живи што су, полако одлазе ко птица јато
проклет био заувек НАТО!

Друже мој ако икада сретнеш Алму
срећну и насмејану
поздрави је пуно од мене
и реци јој да никад не могу заборавити очи њене.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
уплакану и саму
реци јој да ме свака њена суза боли
да је још увек срце воли.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да стално мислим о оном дану
када сам је упознао и заволео
и да је она једина у мом животу коју сам желео.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да увек мислим на њу
да она чини срећним живот мој
добро се осећам кад мислим о њој.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да иако није крај мене ту
никада не могу да је заборавим
толико је желим и волим.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да увек видим је у сну
како је лепа и насмејана
она ми је истовремено и мелем и болна рана

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да бих јој срце своје дао у сваком комаду
она беше лепша него царева вила
све бих дао када би крај мене била.

Друже мој ако икада сретнеш Алму
реци јој да је она једина у мом срцу
да не постоје друге не
само она ми је све.

Хвала им на сваком осмеху и на свакој реплици
остали су верни свом раду и публици
док је света и века ми ћемо их памтити
и највернији обожаваоци бити.

Иако нису више међу нама
њихове реплике ће вечно бити с нама
које користимо и које ћемо користити
док ћемо уз друштво по коју попити.

Љуби га мајка, е и то ме заболе
још увек се те речи воле
које су их великани изговорили
за свој рад и добробит осталих нису се морили.

Све речи памтим и памтићу
Жико, Валтеру, Шојићу и Пантићу
и сви ви остали
који сте нам драги постали
нека вам је вечна слава и хвала вам на свему
има се и чему
дичити кафана небеска
уз смех, хумор и шалу нек се под затреска.

Једино што ћу желети
када будем осетио да ћу мрети
то су твоје очи и руке
с којима бих провео последње тренутке.

Довољно ће бити да си ту и да ћутиш
можеш слободно и да се љутиш
али мени ће тада свеједно бити
твоје руке ће ми вечно очи склопити.

Волео сам те и никад нисам порицао
свега бих се на свету одрицао
само да с тобом суживот оснујем
и да свако јутро твој умилни глас чујем.

У овом свету нам не беше суђено
али опет ено
постоји и други неки свет хвала Богу
у којем те изнова волети могу.

Једино што ћу желети
када будем осетио да ћу мрети
то су твоје очи и руке
с којима бих провео последње тренутке.

Довољно ће бити да си ту и да ћутиш
можеш слободно и да се љутиш
али мени ће тада свеједно бити
твоје руке ће ми вечно очи склопити.

Волео сам те и никад нисам порицао
свега бих се на свету одрицао
само да с тобом суживот оснујем
и да свако јутро твој умилни глас чујем.

У овом свету нам не беше суђено
али опет ено
постоји и други неки свет хвала Богу
у којем те изнова волети могу.

А не, нисам пијан од алкохола
већ од туге и бола
што за њеним очима осташе
и моји сапутници посташе.

Да се с њом ово није десило
не бих ни знао шта ме је задесило
и даље бих мислио да сам алкохоличар
ал не, мене је опила та њена чар.

Колико год да попијем и даље је трезвен ум
њена присутност је била прави опијум
од којег се нисам растрезнио ни дан данас
и даље мислим да је нечег могло бити између нас.

Она је била ту да ми узме и ово мало памети што имам
допустивши ми да се њоме бескрајно занимам
после свега је одједном нестала
а моја завист према њој још није престала.

Трудећи се туђих недела да се реши
морала је све више да греши
на све то
натерало ју је зло.

Жељна мајке по белом свету је патила
ко зна како је живела и како је се хранила
кући не би имала куд да се врати
остајало јој је само у сузама да пати.

Док је била мала
само за батине је знала
терор над укућанима је увек постојао
тај страх јој је вечно у костима остао.

Када би кући у гостима отишла
увек је са стрепњом ишла
с мајком не би могла попричати на миру
још од малена страхови њоме назиру.

Зулумћар их је свија малтретирао
за своје робове их је третирао
због њега их је пратила судба црна
док је у народу био мањи од маковог зрна.