Аутор: Miroslav Krnjeta

Mnogo je na svetu poeta
gospodine što te krasi lenta,
pitaš vatru šta je vatra
odgovori pesniče ili nemaš žara.

Uspomene pričaju,poljupci pevaju,
snovi i vizije pesme stvaraju
putevi naših šarenih života
to razumeš ako si poeta.

Ako si osvojio vrh sveta
ne bacaj kamen u dolinu
gde ostali pišu,
ti si u oblacima kondorovog leta
oblaci nestaju ali emocije se
ne brišu.

I paor koji znoj lije za hleba
reči kroji,i čoban ispod neba,
mali si veliki pesniče
grliš sujetu,
ne lomi pero petlu u
raspevanom svetu.

Tražim put na mesečini
a zvezde se gase nestaju,
ležim na palubi u tamnoj
pučini,
dok vetrovi noćni urlaju.

Slušam krikove morskih dubina
gledam utvare na jarbolima
cepaju jedra kidaju sidra,
ostajem sam bez čuvara.

Bačen u zemlje kiklopa
so mi jede mrtvo lice
zov sirena oči kopa,
hoću bonacu,pučino vrati
mi srce.

Lutam talasima olujnih bespuća
gutaju me scila i haridba
mog svetla umire borba,
gde je Itaka,gde je kuća.

Vetar nosi srce
preko plavog prostranstva,
eh da sam poput ptice
krilima da preletim
nepoznata blaga plava.

Kolika sila plavetnila
kakve lepote mora,
ostario bi diveći se
do slepila,
jer dušu zove morska zora
tamne dubine i milovanje maestrala.

Uronio bi u talase
da me nose preko plavog džina,
sijala bi duša usred nepregledne mase
ljubila srce morskih dubina.

lJubio bi tvoje nemirne usne
gledao penušave talase besne,
grlio tvoja olujna nedra
plovio pod udarima vetra.

Samo da te dodirnem
samo da te gledam,
u predvečerje da se vinem
do bronzanog horizonta
da ti se predam.

E da mogu po talasima da hodam
da vidim,osetim najudaljeniji kutak,
mogao bi sve da prodam
sve bi ostavio za taj trenutak.

Galebe kako si srećan
stražariš nad plavim carstvom,
ptica si a tako moćan
večno vezan posejdonovim božanstvom.

Čeznem za dubokom dolinom
tvojih bića
patim za plavom nevestom
srce sanja morskog konjića,
radosti duše vratiću se
detinjstva cestom,
u plavom zagrljaju je moja
jedina iskrena sreća.

Novi dan otkucao na brojčaniku
ne vidim se u ogledalu
ali osećam dušu posrnulu
mutnih misli potonulih u bunjiku.
Opet sam pao na ispitu
ništa dobro nisam zidao
samo blejao sa porocima drugovao
bacao u ponor svaku minutu.
Čujem nebesku trubu
znam da sam na rubu,
valjam se po blatu
a očekujem rajsku platu.
Kajem se dragi Bože
kojim putem iz ove kože,
slab kao trula grana
zelenim i venem svakog dana.
Želim tvojim putem Gospode
srce glasno zove proroka Iliju
hoću na bunar čiste vode
da ostavim blatnjavu avliju.
Otkucaji broje vreme
kojom rekom zaplivati
posejati iz srca zlatno seme
i doći do željene svetlosti.
Razmišljam sedim,godine se tope,
vozovi prolaze zastavama mašu.
opet pratim iste stope
noć pada otvaram novu flašu.
Živote imaj bar malo milosti
daj mi bokal radosti
da ne ispijam konjak
lutajući tunelom duboko u mrak.

O baš sam bio glup
tih dana snage i mladosti
kafane i žene drmale mi kosti
ložio se na tebe i bio mangup.

Okolo sve članovi mafije
ja moram na stražu u redove armije
kite me parama kao gastrabajtera
a drugovi grabe kese bisera.

Nema veze ljubim okice lutke
ali nemam dva dinara druže
ostavi me kao đubre poput
trule jabuke
lečim rane na zelenoj travi gruže.

Sanjam Amsterdam,gledam krila aviona
koračam,zastajkujem,kod crkve
svetog Marka
svojom ulicom šetam u tami mraka
jutrom vozom put Čačka,pravac do perona.

Umoran sam palim zadnju cigaretu
molim anđele dok ležim u krevetu
da čujem pesmu o slavnom Boviju
pa da kažem zbogom napuštam
zemlju Srbiju.

BORI ĐORĐEVIĆU
ZBOGOM I HVALA.

Pijem vodu sa hladne Jasenice
u dolini pored stare vodenice,
tihi povetarac nosi miris borovih iglica
iz orlovih šuma sa vrha šturca.

Rano sunce preliva se brdima
bele se stada po plavim livadama,
sa lučinog potoka česma peva
okolo šuma jutro umiva.

Čuju se jutarnja zvona
budi se cela rudnik planina,
sedim pod grabom stare vodenice
0 divna šumadijo srce bistre jasenice.

Možda malo a možda previše
nije važno život knjigu piše,
daješ,uzimaš,vučeš ili planduješ
na kraju u prahu nestaješ.

Crno ili belo,belo ili crno,
kosmički šah se igra
jednom svetlo a drugom dno
šah mat i pečat autora.

Gubav bežiš u mračnu pećinu
izgubljene nade padaš u pomračinu,
želiš ljubav,sanjaš svetlu stazu,
ali gde je put ka izlazu.

Zvezde večno šah igraju
tvojim putem gaze i odlučuju,
patiš i postavljaš pitanja
zašto robija i gromade kamenja.

Grme plotuni vazduh cepaju
tenkovi gaze zemlja drhti,
rafali sevaju duše kidaju
strah,strah,trese kosti.
Vapaji,urlici u krvavom blatu
agonija polja smrti para uši,
grlim pušku brojim svaku granatu
u znoju drhtim strah me guši.
Iskolačene oči nestaju u praznini
smrt vreba diše za vratom
tonem u ludilo sa svakom minutom,
sve gori,nebo tutnji,nema života
u paklenoj kotlini.
Strah,strah,i put ka
krvavoj giljotini.