Аутор: Miroslav Krnjeta

Čim je zora svanula stoka,živina,psi i sve ostalo što živi
u dvorištu kuće i oko nje je počelo svoj jutarnji ritual
i javljalo ukućanima da je vreme da se ustaje.
Domaćin je posle kafe,rakije i nezaobilaznog doručka
jaja i slanine,razgovarao kratko sa ženom oko poslova
koji taj dan treba da se namire u domaćinstvu i oko
kuće.
Posle brijanja obukao je svoju službenu uniformu
okačio pušku na rame i krenuo na posao,radio je
kao šumar.Bilo je to vreme između dva svetska
rata,vreme Kraljevine Jugoslavije.
Naročito je bio ponosan na svoju službenu uniformu
jer je predstavljala da radi u službi kralja,pa se šepurio
kao da je kraljev oficir a ne šumar.
Dan je bio kao i svaki drugi obična rutina
ceo rejon je znao bolje od svoje rođene kuće,
svali brežuljak,potok,grm,drvo.Čak je znao
u koje vreme će se javiti neka ptica i od koje
je vrste.Šuma je znala njega i on nju veoma
dobro su se poznavali i družili.
Da bi razbio tu rutinu sa sobom je uvek nosio
pljosku rakije.Baš u trenutku kad je zastao da
se okrepi i malo odmori čuo je neku buku
iza brežuljka ispred njega.Krenuo je prema
toj buci prešao brežuljak i zatekao ženu
i dete od desetak godina kako seku mali
grab i skupljaju granje okolo.
Povikao je-Šta to radite?Sečete kraljevu šumu?
Žena se uplašila pa zagrlila dete bacila sekiru
i spustila glavu gledajući u zemlju,na trenutak
je zavladala tišina.
Žena je podigla glavu držeći dete uz suknju i rekla
-Mi smo sirotinja,muža nemam,nemamo šta da
jedemo a za ogrev tek nemamo.
-Ali znate da kradete i nosite tuđe,reče šumar.
Žena odgovori-Radi ti svoj posao razumem te
vodi nas u aps i naplati od kuće ako još šta imamo,
ja sam ti svoju muku rekla a ti izvoli pa radi kako
moraš.
Detetu su išle suze a žena je držala ispružene ruke
prema šumaru da je veže i odvede u žandarmerijsku
stanicu u aps.
Videvši celu tu sliku i situaciju,šumar se sažalio
nad njihovom sudbinom te se smilovao pa kaže
-Ajde snašo povedi dete i pođite za mnom
neću vas prijaviti,nego da svratimo na jedno
mesto.
Krenuli su zajedno kroz šumu pa na seoski put
pravo do šumareve kuće,usput razgovarajući
odakle su,kako se on zove iz koje je kuće po
prezimenu.
Stigli su do kuće gde ih je dočekala šumareva žena
i nahranila ih a u jednu korpu stavila masti,mleka,
hleb,jaja,parče slanine.Šumar videvši da je dete skoro
boso i odrpano da mu gumene opanke i neke stare
košulje.Posle toga pozdravili su se,žena se u suzama
zahvaljivala i skoro klanjala do zemlje,na šta šumar
uz blagi osmeh  i mahnuvši rukom reče
-ajde ljudi smo neka vam je sa srećom,zbogom
i nemojte više u šumu na moju stranu.
Prošlo je od tog događaja više od deset godina
šumar ih više nije video niti čuo za njih.
Međutim svet je zadesilo veliko zlo plamen
smrti zahvatio je svet počeo je drugi svetski rat,
Proglašena je NDH i nije trebalo mnogo vremena
da Pavelicevi i Kvaternikovi jurišnici krenu u krvave
pohode.
Leta 1941 ustaše i domobrani su masovno odvodili Srbe
iz sela na kordunu u logore i na gubilišta,nažalost većina
je završila na gubilištima.Cetingrad i Slunj su bila jaka
ustaško domobranska uporišta iz kojih su potekli veliki
krvnici i krenuli mnogi zločini,Srbe su trpali u kamione
i vozili ih na razna mesta za likvidacije,jedno od takvih mesta
je Mehino stanje na samoj granici sa Velikom Kladušom
gde su ljudi ubijani na najmonstruoznije načine,klanjem,
sekirama,krampovima,pred očima porodica.
Kamioni su prolazili kroz Cetingrad gde se nalazila
rampa sa mitraljeskim gnezdom i stražarskom kućicom
pored koje je bila nekolicina ustaša i domobrana.
Kada bi kamion stao pun izubijanih,preplašenih ljudi
jedan domobran bi držeći bajonet u ruci salutirao poglavniku
i hitleru te potom pokazujući bajonetom preko grkljana vikao
-pravoslavna stoko sad ćete svi kod Duje na brijanje.
Ustaša do njega se smejao i dobacivao
-ode ti neslani Jovane-
sve do trenutka kad je taj isti ustaša naprasno
promenio izraz lica i zaćutao.
Gledao je bled kao leš u čoveka sa šeširom
koji je sedeo u kamionu,imao je guste brkove
nekih 50 godina visok snažan,lice mu je bilo
krvavo od batina a košulja sva iscepana,poznat lik.
ustaša odjednom zagrmi
-ti sa šeširom,brko čuješ li?
-Gledaj me kad ti govorim,silazi sa kamiona
-odmah da oči ne vadim ovde na putu.
Čovek je sišao sa kamiona drtao je od straha
jer je znao šta ga čeka,jedva je stajao na nogama.
Ustaša uperi pušku u njega i naredi mu
-kreni napred niz put dole prema šumarku
-ajde mater ti vlašku šta blejiš.
Ostali dželati su se smejali i dobacivali
-Jovane jadna li ti majka,oči mu vadi pa ga kolji,
seci psa na komade mater mu kaursku.
Došli su do šumarka i ustaša upita čoveka
-Znaš li ti mene?Sećaš me se?
Čovek ga je gledao ali od straha je bio paralisan
nije mogao da se seti,ustaša je bio mlad nekih 20 godina
možda malo više ali njegov lik nije upamtio.
-Ne znam te ali te molim ne seci me nego me ubi iz puške.
-Znaš,znaš,ja sam ono dete u šumi što sa majkom seklo drvo
i kupilo granje,ja sam dete koje je bilo boso i odrpano a ti
si me obuo i obukao,mene i moju majku nahranio i pustio
nisi u aps vodio,još nas korpom hrane otpratio.
Čovek se setio događaja kada je radio kao šumar
i setio se cele priče ali sada su druga vremena
zlo je ušlo u ljude i prošlo je mnogo vremena.
Te kaže ustaši
-eto sad si ti vlast i sila pa ti presudi i odluči.
Ustaša naredi čoveku da ispruži ruke pošto je bio vezan
te ga odveže i reče mu
-vidiš ovaj šumarak beži kroz njega duboko u šumu
i ne staj dok ne vidiš da si siguran,ne vraćaj se više u selo
i ne idi na moju stranu,zbogom i srećni ti puti u ovom haosu.
Šumar je pobegao daleko na sigurnu teritoriju,preživeo rat,
Do kraja života se sećao kako je malo falilo da ostane bez glave
ali ga je Božja volja tog dana dovela na put malog deteta iz šume.
Generacijama je pričao o ovome događaju pa sam je i ja eto
svojevremeno čuo.

Rodna gruda majka Srbija
postala dilerska Kolumbija,
zavladali cenzusi i mafija
prašte pistolerosi kao
da je Sicilija.
Drugovi i karteli haraju
narodu kičmu kidaju,
sinovi im se bahate
a oni Srbiju pljačkaju
i sakate.
Gadovi prodani nam
mozgove ispiraju
priče o časti  serviraju,
zatvori samo za sirotinju
radnika i seljaka gledaju
kao životinju.
Kakva ološ kroji nam sudbinu
kakva budućnost sa Gazdama
ništa neće ostati Srbinu
sve prodali stranim donovima.
Bahatost,sila je službeni jezik
sudije od velikog vrača papagaji
osude neku prljež pa
je to državni praznik
a bogate i dilere taji.
Samo seci nema sadi
čupaj šume kule gradi
za dukate šaku vlasti
ližete đonove carskoj kasti.
Kakvo carstvo laži
i zakoni prerije,
Srbija preko mora
u tuđinu beži,
narod tone u bedu
depresije.
E bogate izdajničke poglavice
narodu niste ostavili ni mrvice,
opet si narode sirotinja raja
globe ti i kutiju jaja.
Srbijo pogodila te tragedija
postala si zemlja bananija.

Šta je to,
jutrom ozaren suncem
jaše belog konja
s večeri crnim licem
zlobne snove sanja.

Kakva je to kuća
jagnjeta i lava
čas cveta sreća
čas gori od gneva.

Stalno se bore među korovom
uvek idu istim putem,
žive pod istim krovom
a žele crno belim poljem.

Belo seje radost
žanje ljubav i blagost,
crno sadi pakost
gazi belu svetlost.

Zašto jedan gazi
drugi milostivo mazi,
beli ubire i plodove suši
crni zlobno pali ruši.

Pitam se kako to
belo zorom mirno plovi
crno noću morama lovi,
zajedno su
i na svetlu i na tami
a svako grabi,sve hoće sami.

Kako znati
kad ne vidiš lika,
kako pobediti
kad se stalno okreće slika.

Šta je to,
jedna ista kuća
neprestano rerna vruća,
jedno crno drugo belo
dva bića jedno telo.

U tunelu usred mraka
sija svetlo od prvaka

Svetli zvezda šampiona
gori sever zvone zvona

Crveno i bela zvezda
to je nebo Beograda

Idu braća iz Srbije
sa tri reke sve delije

Zvezdin barjak kiti granu
protiv silnih na megdanu

Sa planina zvezda seva
Miloš Šestić desna leva

Sa tribina glas se ori
zvezdo ti se uvek bori

I na tronu i u blatu
uvek si nam ti u zlatu

Sa oblaka silazi svetlo
uz zvuke carske harfe
ulazi u hramove grli sveto tlo
rajski glasovi recituju strofe.

Nebeska vojska slavi Gospoda
anđeoske trube odjekuju vasionom,
pevajte liturgije Hrist u srcima hoda
slavite krst sija nad Sionom.

LJubav neka u dušama lista
cveće mira,blagostanja u domovima cveta
pesma je Gospoda Isusa Hrista
spas svetlo večnog krsta.

Serafimi plamen ljubavi šire
oblaci od slave Gospodnje gore,
proroci,velikomučenici,sveci,
sede do trona
sa visina zvone nebeska zvona.

Bol i tuga se ne brišu
u dnevnike života se pišu,
svi porazi svi padovi
putevi su kojim duša plovi.
Radost,sreća,sve emocije,
ljubav koja kosmos hrani
srca filmovi i projekcije
vrte se i menjaju na sceni.
Krv i blatnjavi ošugali rovovi
crna dama sa korpom strahova,
sva uzbuđenja i razočarenja
prate nas od rođenja.
Teško da je život livada
brda,doline,vrhovi,jaruge,
tuneli i krivudave pruge
ako jeste čemu tolika maskarada.
Nema vetrova bez posledica
nije ista nijedna pahuljica,
plamen vatre nije isti
svaki minut smo na drugoj pisti.
Danas crno sutra belo
čitav život menjaš odelo,
nema svetlosti bez tame
nosimo demone,sedamo na anđeoske
ćilime.
Ceo film zakjlučan u sobe srca
režiser ga pušta na platna,
horor,tragikomedija,drama,
avantura,
čemu inače naš put ta zemaljska
tura.
Nema brisanja ni bežanja
nekom cvet nekom put trnja,
peščani sat je prerušena britva
zato zapisujemo crno bela iskustva.
Dela,priče naših duša
ne mogu se izbaciti po nalogu
razbiti kao kafanska  čaša
u životu svi imamo svoju ulogu.
Slikari naših raznobojnih staza
putnici rajskih i paklenih prolaza,
bez osmeha i na srcu ožiljaka
ostajemo samo prazna slika.

Oči otvorio proroke gledao
zavete Isaije,Ilije,Jeremije,
slušao,
carsko zlato silu zemaljsku
bacio za rajsku skelu.
Dirnuo si rane Hristove
neverom rodio Gospoda
hrastove,
krsta grane večno zasijale
ubile hadske anđele pale.
Sadio ljubav,veru,nadu,
želeo samo Hristovu vodu,
putem ljubavi putem vere
nebesko cveće sa Gospodom
bere.
Sveti Tomo stopo Gospoda
nosio  knjigu nebeskog svoda
ispunio Božanskog svetla misiju
Hristove ruže doneo u Indiju.

Grmi zemljo zvoni crkvo
rode svi na zbor u Takovo
Miloš pod barjak zove
ustaj Srbijo seci okove.

Za svaki kamen naše Srbije
ustajte braćo udrite spahije,
krv svoju u zavet dajemo
slobode seme za pokolenja sejemo.

Juriš na kule sultanove
u vatru Srbi na turske topove,
za slobodu rode svi u glas
eto mene eto vas.

Dao je sve od sebe ali ne ide
sve je pokušao i ispao budala,
kojim god putem krene uzalud
opet ista priča tropa karte.
Uvek dirinčio za bolje se borio
šta vredi na kraju jede suze
i još kažu dobro je biće bolje,
pa kad silni mudraci.

Šta treba da liže cipele
da bi vam bilo po meri
ili vam se i takav gadi,
njegovi snovi i more su sramota
i cirkus za vas rođeni.
Ne verujete samo pljujete po krvi
niste ga pitali kako si rode,
dok je kičma pucala od tereta
a noćima jeo jastuk od boli.

Sudite kako vama odgovara
ne zanima vas njegova sudbina
đonom gazite slomljeno biće
a ne pitate boli li te čoveče
kako da pomognem brate.
Sve znate svima sudite
a iz svojih cipela
živote gledate.

Zajedno tužni i veseli
greješ po žetvi
i kada veju snegovi beli.

Šljiva,kruška,kajsija,
svaka ljulja i prija
čačanka,fruškogorka,prijedorčanka,
mili brate al je slatka.

Kad se pije
život izgleda mnogo svetlije
kroz njene oči
sve je lakše i lepše.

Kada boli kada plačem
srpski penicilin popijem
doktor raka leči i podiže
odmah sam mesecu bliže.

Srpski eliksir svih tajni života
ruši Ajnštajna,Tolstoja,Mocrta,
gucni rado iz flaše
bićeš rode brži od košave.

Kako lepo pevaš
a dobro se i biješ
a često me pod sto bacaš
još se sutra smeješ.

Od žene mi milija
udaraš ko gromovnik Ilija
žariš vatrom kopriva
otkrivaš vizije mojih puteva.

kad se slavi,rađa,u armiju odlazi,
naših kuća tadicija
ti si rakijo naša familija,
rođeni živeli da nas rakija greje
i na svakom mestu pazi.