Аутор: Miroslav Krnjeta

Ne zanosi se uobražena elito
niste sami na svetu
ne pripada samo vama žito
imate i vi gospodo ahilovu petu.
Zašto mislite samo na slavu
da delite ljude odakle vam pravo,
a kad se treba suprostaviti lavu
onda cinično aplaudirate malom čoveku
i kličete uz podsmehe bravo.
Šta vi stvarate i gradite
sedite i samo o sebi mislite
od rada čovečanstva živite
obične ose se plašite.
Ne grade se mostovi samo za vas
nego umišljeni miševi za sve nas,
ko ste vi da sudite o čoveku
niste bogovi kraj dolazi i vašem veku.
Pogledajte istini u oči
nemate hrabrosti treba to moći
lako je mudrovati i kreirati
a drugi trebaju za vas ginuti.
Kome vi pričate o moralu
ko ste vi da određujete živote
zavirite u sebe pa onda u ogledalu
shvatićete da ste žabe bahate.
Kad sve znate sprečite rat
a vi se krijete okačite o tuđi vrat
čekate neka bolja vremena
a teret stradanja neka padne na tuđa ramena.
Ko ste vi šta zamišljate
u svojoj mašti živite od priznanja
u fotelji sujete živite
od realnosti života krijete se iza žbunja.
Velikim ljudima ne treba ime  i ordenje da se kite
oni žive u realnosti i ne pate od sujete,
pleminiti časni ljudi puni vrlina
vode svoj narod do zlatnih visina.
Pustite ljude koliko ko može
ne ponižavajte ih i ne gulite im kože
svaki čovek ima svoju svrhu
svako putuje ka svom vrhu.
Šepurite se kao paunovi mnogo se zanosite
visoko ste uzleteli sa izmišljene piste
sletite malo na zemlju
okanite se samoljublja okrenite se čovekoljublju.
Original ste nosorozi
u starosti nemate mudrosti,sanjate o slavnoj stazi
za crvenim tepihom i peharima puše vam se uši
džaba braćo u stare dane prazni ste u duši.
Gde vam je mudrost
imate znanje a ne poznajete milost
gde su vam vrline
od nosa vidite samo visine,
ne možete vi da stvarate
živite u bajci i ego hranite.
Zečevi mislite da ste aristokratija
e smrtnici obični vi ste svetska parodija,
mislite da ste bogom dani
vi ste naduvani sebični patlidžani.
Pružite ruku čoveku kad pati
a ne,dragoceno vreme vam krati,
kad cvonjka nemate znate da ječite
narod lažete i zamajavate,
jer bože moj
kako će priglupi siromasi bez elite.
Ne znate da pustite vodu u toaletu
a vi ste konstruktori na važnom letu,
bez muke radničke ruke
vaše ideje nikad ne bi isplovile iz luke.
Kad je nevolja znate da uzmaknete
a kad prođe,busate se i hvalite,
prazne duše hladna srca
važna vam je samo svečana vrpca.
Prepotentna gospodo niste vi elita
vi ste nadobudna cirkuska svita,
nemamo iste domete,živote,ciljeve,ali su ljudi isti,
i rudari,zanatlije,trgovci,seljaci koji seju i žanju žita
oni su kreativni marljiva ruka plemenita
a vi ste krpelji iskompleksirani egoisti.
Zato petlići manje stvarajte u umišljenoj glavi
izađite iz fotelja osetite malo težine života
ne sudite drugima i samo ja u slavi,
zavrnite rukave pa malo radite
kreirajte,stvarajte,gradite,komponujte,
za svoj narod za čitavo čovečanstvo
pa ćete možda jednog dana
postati ponos naroda
prava vrlina,
plemenita i hrabra elita.

Sveta Petko velika podvižnice
iz pobožne i imućne porodice,
rođena u Epivatu na obali mramornog mora
ostavila si zlato i krenula
tamo gde je večna rajska zora,
slavimo te svetiteljko
i sveće ti palimo.
Malo dete ide stopama Gospoda
brat Jevtimije istim putem hoda,
milostinju delila bogaljima i siromasima
saosećala boli sa bolesnima.

Zovu vas crkvena zvona
ostavljate bogatstvo,
pratite svetlo nebeskog bastiona
da se anđelima okružite.
Zamonaši se posta episkop galipolja Jevtimije
sveta Petko ti zagrli monaški zavet
u Carigradu u crkvi svete Sofije,
dobi monaško ime Paraskeva
napuštaš prolaznu trulež sveta
odlaziš iz svilenih vrtova,
molitva i borba radi Hrista
je tvoje sveto polje krstova.
Put vatrenih iskušenja
gde se najteže bori za spasenja,
u grotlu Jordanske pustinje
radi Hrista boga
asketski se podvizavala penjala stepenicama
do rajskih visina.
Čistotom duše,ljubavi prema Gospodu,
srca poput buktinje
uzdizala se ka svetlom tronu svetinje.
Odricanjem si usavršavala dušu do starosti
srce čistila blagošću i dobrotom
išla putem Hristove blistave svetosti
postom,božanskom ljubavi i svetom molitvom.

U snu ti se anđeo javi
zapovedi vrati se na rodnu grudu
telo od duše mora da se rastavi,
telo predaj zemlji grobu
dušu predaj bogu
da te među svete u večnu svetlost stavi.
Sveta Petko stanuješ sa anđelima u raju
gledaš božansku harmoniju
vrtove koji večno blistaju,
tamo gde se nagrađuju dobra dela
žrtva za Hrista,
Sveta Petko tamo tvoja duša večno blista.
Velika svetiteljko klanjamo se do poda
ti si isceliteljka i zaštitnica našeg roda
molimo te da sa kalemegdanske crkve
uvek nas krepi,čisti,leči,
tvoja sveta voda.
Krsna slavo čuvarko porodičnih domova
molimo te za zdravlje
i očisti srca naša od zlog
i nečistog korova.

SREĆNA SLAVA
SVIMA KOJI SLAVE SVETU PETKU!!!

O slavni dani zaboravljene prošlosti
dani borbe sokolova protiv aždaja
vojevali vladika i potlačena Srpska raja
za slobodu ostavili u banatskoj ravnici kosti.
Tisom teče kosovski zavet
u ravnici raste slobodarski cvet,
oranice zasejane semenom slobode
glasno zovu ustaj Srpski rode.
Iz Vršca prva iskra pali polja
diže sablju vladika Teodor Nestorović
hvatajte puške braćo dosta je bilo srpskog roblja,
vratimo naša pravoslavna zvona
neka guslari pevaju o junaštvu Obilića
krenite junaci Velje Mironjića,neka krene buna.
Planu  banat vetar nosi ustaničke varnice
skupljaju se banatske delije oko Save temišvarca
ustaničko srce nosi borbu kroz ravnice
razbija turske konjice leti preko janjičarskog šanca,
budi se svetla pravoslavna zora
za krst časni braćo u boj se mora.
Podigla se silna banatska sela
čete ustanika pregaziše turske posade,
od Erdelja,Bečkereka,Lipova do Titela
jurišaju vukovi banata na turske palisade.
Hej svetla banatska ravnico
zovni vetar,poleti ptico,
pevaj o junaštvu Janka Halabure
poseče Arslan bega pobi turke iz kubure
na megdanu ispod kule Vršačke
pričaj vetre o danima borbe junačke,
kad krv herojska rodi u poljima kosovske božure,
ginu Srbi od turskih jatagana
osveta stiže od ruke Sava bana,
žitna polja rodila hiljade Obilića
neustrašivo marširaju uz Velju Mironjića.
Zastava svetog Save na zastavu Muhameda
ustanici kliču ili smrt ili pobeda,
narod carske loze Nemanjića
leti kao soko uz lava Teodora Nestorovića.
Turska aždaja Sinan paša
pali i seče sela naša
iz osvete spali mošti svetog Save
srce pravoslavlja najsvetije Srpske glave.
Turska golema horda Mehmed paše beglerbega
navali na ustanike kod Bečkereka
izginuše sokolovi od zveri turskih aga
zla sudbina vladiku i Srbe čeka.
Tama zavlada ravnicom,lelek sa kolca odjekuje,
vladika u lancima u mučeničku smrt putuje
čekaju ga zulumćari turske paše
krvlju vladike da se slade,mukama da se svete,
junaka okovanog jataganom da koljete
živog Teodora Nestorovića zveri odraše.
Krv se lila ravnicom tog dalekog Gospodnjeg leta
kad je svanula sloboda u svim selima banata.

POSVEĆENO SVEŠTENOMUČENIKU TEODORU NESTOROVIĆU VRŠAČKOM
I JUNACIMA BANATSKIM USTANICIMA.

Oblaci bola i muke pali na Jerusalim
sveta krv nedužna kaplje na tužni petak
kada na golgoti bejaše raspet božiji sin,
nebo pustilo suze sve prekri mrak.

O postradali Hriste za nas
ti si u krvi dao ljudima spas,
kolike si muke trpeo do golgote
batine,rane,poniženja i sramote.

Sveti nebeski care
mučiše te zveri ljudske nemilosrdne fukare
a ti im u agoniji patnje opraštaš,
krv svoju prolivaš
i za njihove grehe ispaštaš.

Na muke krsta te baciše
oni koji sve sveto pogaziše,
bez milosti te ekserima probiše
svi te napustili u bolu samog ostaviše.

Bičem izranjavan,polomljenih kolena,
na glavi od trnja krvava bolna kruna,
ne daju ti sveti ni kapi vode
centurion ti kopljem rebra bode.

Tebe Hriste koji milost,ljubav propovedaš
učitelja ljudskog roda koji stazom mira hodaš
izdale i osudile zmije koje se zlom mržnjom hrane,
a nisu shvatili da si došao da im lečiš rane
da im spasiš duše i produžiš na zemlji dane.

Hrist sa krsta zove oca predaje mu dušu
tišina,bolna praznina apsolutni muk,

uzdrma se zemlja,pomrači sunce,
grobovi se otvoriše nasta strašan huk,
rimski vojnik gleda kišu jauknu mu srce
zaista ovaj bejaše sin božiji.

Suza oca za sina provali se u kišu
zemaljski gresi se brišu,
Hristos stradanjem otkupi svet
siđe pocepa ad i vaskrsnu,
sa krsta na golgoti počinje novo doba
počinje novi zavet.

Oprosti Gospode kad te vređamo
mi zaista ne znamo šta radimo,
staze tvoje milostive i seme ljubavi gazimo
umesto reči tvoje da slavimo
i muke golgote  bar na trenutak
sa suzama u srcu osetimo.

Čovek izmoren tužan peva
tetura,kleca ali još hoda,
budan košmare sneva
zaobilazi svet,glave pognute do poda.

Gde god da krene,stane,
sve je zaključano ili u rupu propadne,
dobri vetrovi ga zaobilaze
uzalud traži vrata i izlaze.

Izgubljeno gleda u rasejane tačke
društvo mu prave ulični psi i mačke,
luta od klupe do klupe
bori se da ima bar tanjir supe.

LJudi ga pljuju i hladnim pogledima grde
kući umesto utehe mu sude,
razumevanje traži u flaši piva
daleko od sveznalih sudija
po ćoškovima se skriva.

Traži odmor ispod drveta u hladovini
sačeka ga provalija na svakoj krivini,
kuda da ide,šta da radi,
bitke izgubljene samo bolni porazi
gde sreću da gradi i po kojoj da krene stazi.

E te crvene rosne oči
gledaju sreću ovoga sveta,
on pati ispod ljušture vrišti,ječi,
pita se zašto sam senka prokleta.

Ostavljen,izdan jer ga sudbina neće
žigosan mukom,patnjom,od rođenja
umoran od uzaludne borbe,
želi da kaže svete doviđenja.

Prijatelju izranjavani bačen si kao bedno smeće
žalosno i poražavajuće kako si sam
ostavljen dobri moj čoveče.

Ti si divan lovac,o Hriste Gospode,
razapo si mreže po svetu vascelom,
čisti biser loviš iz duboke vode,
nevidljivom mrežom,duhom ispletenom,
ljubavlju vezenom,suzom pokapanom,
angelskim rukama svuda podržanom.

Sve što majka rodi i duh odnegova
sve prekrasne duše što svet može dati,
sve to u broj uđe tvog bogatog lova,
sve to tvoja mreža svilena uhvati.
Kad uzdigneš mreže iz životnog mora
ništ preostat neće sem kaljava kora.

O predivni lovče bisera čistoga,
i mi grešni nekad tvoj smo biser bili.
Sada smo daleko od prestola tvoga
pod talogom strasti tamom se pokrili,
no nek i nas mreža tvoja poduhvati,
od tvog ćemo lica ko zvezde zasjati.

Nebeska sila sve prožima
vlast nad čitavim kosmosom ima,
glasnici u vetru,putnici na oblaku,
nepoznati posetioci u svetlosnom zraku
silu nose u kosmičkom mraku
dolaze,odlaze,donose,odnose,
božansku zapovest i poruku svaku.

Hristos kosmokrator
sedi na heruvimu
večno stvara i nadgleda tvorevinu.
Okružen sa trideset i tri anđela
oko medaljona koji tvori kosmos
vlada svetovima,galaksijama,
bezvremeno nebeska sila dela.

Gospoda slave sunce i mesec
i sve sjajne zvezde,
trepere svetle i pevaju u slavu
nebeskog cara i silne Gospodnje armade.

Proroci i poslanici sveti
čistotom duše dobili dar,
otvorili vrata i videli svet nepoznati.

Isaija vide Gospoda na tronu nebeskom
okruženog  šestokrilim serafimima
koji neprestano pevaju caru svetom
od ljubavi prema Gospodu plamte nebeskom vatrom.

Malahija lica lepa mladolika
od sile anđela dobija anđeoskog lika,
lice u licem govori sa anđelima
propoveda poruke nošen nebeskim silama.

Sveti Areopagit Dionisije
vidi kroz božanske vizije,
gleda nebeske sjajne vojske
gleda hijerarhije anđeoske.

Tri reda po tri čina
moćna bestelesna vojska silna,
Gospoda samovoljno služe i ljube
pevaju Gospodu u nebeski rog trube
od slave drhti vasiona.

Serafimi žar božije vatre
heruvimi bogomudri i mnogooki
prestoli bogonosni.

Gospodstva,sile,vlasti,
uče vladare,čuvaju slabe od slabosti,
kušaju da li se pada na slasti i strasti.

Načala,arhanđeli,anđeli,
starešine i čuvari naroda,
glasnici čuvari svakog čoveka
zaštitnici,saputnici i prijatelji.
Na čelu arhanđela
nebeski vojvoda arhistratig Mihajlo.

Klizaju niz sunčev zrak
odeveni u beli nebeski frak,
u oblacima odjekuje doboš
otvara se svetlosti nebeski koš.

Sjaj njihov prevazilazi
sjaj zvezda,
radosna nebeska parada
na čelu sa Gospodom
nebeska sila vasionom vlada.

Tamo na drumu
gde asfalt topi kamionsku gumu,
gde kilometri prate drumskog slugu
a daljine bude nostalgičnu tugu.

Od svitanja do mraka
ruke na volanu
gaziš preko asfaltnih traka
sve trpiš da ne ostaviš porodicu gladnu.

Nema vremena za suzu ni za brigu
putuješ i prazniš muku na drumu,
kamionu se jadaš najboljem drugu
teraj dalje govoriš umornom umu.

Guraj preko Alpa,preko Pirineja,
tamo gde je Italija,Austrija,Španija,
svi smo isti nema nacija
pružamo ruku delimo hranu,
na stajalištu krčka se pasulj
koji leči svaku ranu.

Slike raznolikog dalekog sveta
urezuješ večno u album fotografija
pamtiš prostranstva celoga života,
ali srce gleda iza brda
gde li mi je familija.

Putuješ drumovima u drumskoj krstarici
brojiš kilometre,dan za danom,
čezneš za poljupcem u toploj kućici
da zagrliš porodicu u domu voljenom.

Noću u kabini spavaš budan
sa uzdasima čekaš novi dan,
kad svane,gas majstore tutnji dizel
obaraj kilometre napred kroz tunel,
srce podrhtava sve si bliže kući.

Sedim na parkingu u Molins de Reiu
gledam Španska brda imam samo jednu ideju,
šolja tople kafe jutarnje
vredi više nego svako naše putovanje.

Nema gradova,reka,planina,šuma,
sve je to nula,
srce želi voljene više od neistraženog druma,
tamo na drumu shvatiš šta je duše izvorna snaga
i srca svetla kula.

Pogledaj Srbine u davnine
videćeš na tronu kraljeve
slavne visine.
Pogledaj preko ramena
videćeš slavnu vitešku lozu
Srpsku plemenitu genezu,
velike kraljeve
prošlih vremena.
Pogledaj dublje
u maglu prošlosti,
videćeš polja gde leže
Srpske kosti.
Gledaj istoriju roda
kako se stvarala sloboda,
gledaj časne Srpske vođe
slike koje ne blede
kad oluja prođe.

Na čelu teške konjice
svetle oklopi u magli prošlosti,
jurišaju na neprijateljske zveri
carskim kopljem obaraju prethodnice,
kroz bitke nose baklje budućnosti
ne bežeći od oštrica mača
verni zemlji i pravoslavnoj veri.
Kako svetle krune
kroz vekove prošlosti
bojna polja gde su vam kosti,
branili ste svetu Srpsku zemlju
galopom jahali,
ka plemenitom cilju.

Uči Srbine sinove
da pamte svoje korene
i ponosne plemićke lavove.

Vlastimiroviće nose krunu plavom moru
Kotromanjiće kako brane bosansku goru,
Stefana Nemanju,Vladislava,
seku proždrljive aždaje
seku proždrljivog lava.
Stefan Dečanski,Stefan Prvovenčani,
slavne bitke,slavni dani.
Carevi slavne istorije
Stefane,Uroše,Dragutine,
na zlatnim oblacima sedite
vino se pije,
veličaju pobede i vaše ime.
Mrnjačeviće i prodor u Jedrene,
junake vitezove
pale kod krvave Marice.
Krunu kralja Milutina
sija sa snežnih planina,
mučeništvo cara Lazara
plemenito srce čestitog vladara,
mač Dušana kod Velbužda
krči put kroz korov dušmana
vodi vojske kroz sunce pobeda
srpsko carstvo čuva od vrana.
Despota Stefana i Đurađa Brankovića
pod kopitima kraljevskih sokola
Srpska se država rađa.

Pogledaj svetle krune
večno ostaju,
i kad zao vetar dune.
Nije bilo važno samo živeti
bilo je časno slavno umreti
na megdanima dati glavu
za veru i Srpsku državu.
Da nije bilo carskog
mača i koplja
Srbija bi bila zemlja roblja,
bez krvavih bitaka i viteških rana
pojela bi nas jata vrana.
Guslar ponosno i glasno peva
o junaštvu Srpskih kraljeva,
ne zaboravi Srpski sine
slavne kraljeve vođene
srcem vrline.

Mučenici vere sluge božije volje
ostavili trulež sveta za mesto bolje,
predani samo nebu goreći ljubavi prema bogu
čeznuli za carstvom nebeskim,gradili duhovnu podlogu.
Hodali bosi,šibani prućem,gonjeni,suđeni,
nisu kolebljiva srca,nisu drhtali od kazni,
odrekli su se lepota zemaljskog života i svoje glave
zarad zaveta bogu i večne slave.
Carevi ih potkupljivaše zlatom
dželati ih na muke bacaše,
ostaše verni Hristovim zavetom
sa osmehom kod Gospoda odoše.
Nema blaga,nema iskušenja,nema ognjene muke,
zbog kojih bi izdali Gospoda Isusa Hrista,
smireno srce trpi bedu,strašna stradanja,poniženja i bruke,
zarad spasa duše i božijeg rajskog mesta.
Vikali su krvnicima,tela uzmite od nas
ništa nije draže od Hrista boga i duše spas,
ljubav sve izdržava,ljubav je vodilja u hodu
otišli u večnu ljubav u zagrljaj voljenom Gospodu.
Svetu ostavili smrtno namučeno telo
a u dvoru Gospoda dobili svetlo rajsko odelo,
ostavili čovečanstvu primerom ključ unutrašnjeg blaga
istrajnu snagu,nepokolebljivo verno srce do kraja
kroz trpljenje i stradanja pokazali put do kapija raja.
Kakav sjaj od ljudi,kakve planine vere,kolika srca vrlina,
svetlim krunama ovenčani stanuju u carstvu Hristovih
anđela i blistavih rajskih visina.