Аутор: Mira Djordjević

Од тебе до сунца

Васкрс наш у зениту,

Једна шарена дуга,

Послије љетне кише,

Дохватила бих је да

Се не шепури више

А онда модри облак

Моју жељу краде,

Он ми зклања искре

Што ме весело каде,

Сунчево велико око

Разбија небеске мреже

Да ме дигне високо,

Да сипам по теби

Сјајне бисерне пјеге

Нанизане ко ђердане.

Пламен да те грије,

Ал’ сам сањарећи стала

Амо, тамо, гдје ћу прије?

Да се винеш небу плаву,

Да узлетиш тад бих знала.

 

Немам те у предвечерју
Гдје се састају ноћ и дан,
Тек сјећање блиста у души
Ах, то је чежња, није сан.

Твоје очи два топла сунца
Милују испод јунских липа,
У мојој коси трепери осмјех,
Твој немир у сутон просипа.

Немам те, а све је пуно тебе.
И ова усамљеност је пуна нас,
Отвори прозоре варљива сјенко
Хтјела бих да чујем твој глас.

Румене усне би да те дозову
Успомено прохујалих дана,
Ал’ чујем тихи шапат даљине
Ваша је љубав тугом искидана,

Моја стрепња тињали угарак
Оживјела у врелом пламену,
У чекању тајном узалудном,
Мала птицо нестала у времену,

У бескрају гдје анђели спавају.
Боли ова непомична тишина
Која за тебе молитву изговара,
А риму рађа окрутна горчина.

У сваком стиху одлазак твој,
Пролазност бијела неумитна,
Залеђена суза у рањеном оку,
Срце хладна стијена гранитна.

 

 

 

 

Земљо Душанова све од Дунава
До Јадранског и Егејског мора,
Милосница Света Манастирска,
Круно златна у сред царског двора,

Витешки пламен до града Коринта
Гдје се љубе Егеј и Јонски таласи
Мирише планински вијенац Геранија,
Задужбино Светих арханђела красних.

Заливена крвљу, земљо Југовића
Кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Топлице Милана, Милош Обилића,
Кад се на те сручи сила непозвана.

Дуго си чекала зору да ти сване
У прољеће рано када бехар цвјета,
Устанци и буне уз Тополске руке
Огњем отјераше душманина клета.

Згажене божуре дигоше до сунца,
Завијори слава Српских мученика,
Костију расутих невиђеног пакла,
Земљо Православна, огњу побједника.

Али злотвори ти не дадоше мира
Зло удари опет на твоја огњишта,
Да се сажеже и у крв све створи,
Да твоју дјецу шаљу на стратишта.

И опет ко феникс из гробова ниче
Преживјела нада, твоје Васкрснуће
Изашла си рањена, болна али већа,
Бљесак топлог сунца у рано свануће.

Тек с вечери кад се облак спусти
Ко бездан дубоки на наивна плећа,
На твоју дјецу гром и муње шаље,
Милост ти бјеше клетва и несрећа.

Почеше отимати парче по парче
Превјери, превратници и злице,
Све док не постаде велики комад
У коме не царује ни цвркут птице.

Ту су градови душа под земљом,
На земљи споменици поломљени,
Рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.

Кад ћемо, невесела, полетјети опет,
Изнад твојих отетих брда и долина,
Да опет ореолом части крунишемо
Мјесто гдје не столује бол и горчина.

Једнога ћеш дана збацити ланце,
Господства старог вратити сјај,
Пред иконостасом се Богу молити
Да нас златним жезлом вратиш у рај.

Сви те лажу земљо моја
И снагу ти вјетри ломе,
Неуморни проклетници
Да те сруше родни доме.

Све се у зло претворило
Земљо моја племенита,
Мало добра тобом ходи,
Само гордост силовита.

Грми, сијева из облака,
Громови ти поља пале,
Изгорело класје златно
Оплакују ластавице мале.

Пљачкаши се запатише,
Док светима очи склапа
Што те крвљу напојише
И тропрст се с тобом стапа.

Остали су трагови бојева ,
Ратнике си сахранила,
Ал’ ти понос ови кваре
Нови што си изњедрила.

Ране су ти у заборав пале,
Свуд царују јад и незнање,
Појави се кукавичлук и зло,
Надолазе пакост, отимање.

Лажу те драга отаџбино моја
Рођена дјеца без срама стида,
Туђину би лако опростила
Али своме што ти душу кида

Само Господ може да опрости
Пред иконом миле Дјеве наше,
Када падну да му опрост траже
За гријехе што земљу издаше.

 

 

 

За вас што се никада
Нисте вратили са пута
Прерано отргнути
Испод мајчиног скута

Нека тамјан мирише
И вјечно опијело траје
Над сјенима вашим,
Које жутим ореолом сјаје.

Нека вам над узглављем
Воштанице свјетлости горе,
За част бесмртних душа
И чисте истине Христове

Прерано увели пупољци,
Туђинском ногом згажени,
Могли сте груди радост бити
Да нисте на путу сатрвени.

 

Ту у сјенци багремова
Сваког дана дуго стојиш,
Ко рањено мало птиче
Пролазнике сретне бројиш,

И гараве пружаш руке,
Очекујеш милост знану,
Неко динар, неко више
Да зазвечи на твом длану.

И кад златно сунце сија,
Вјетар шиба, киша туче,
Каљав, бос и рашчупан
Сваким даном као јуче.

Све док сутра у свитање
Кренеш гдје те срце вуче,
Да се смуцаш и да скиташ
Црн као црни мрак увече.

Ново мјесто, нови људи,
Да бијели гвоздењаци лете,
Да те као свата наџиџају,
Ти си слатко циганско дијете.

 

Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?

Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.

И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело

Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,

Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.

И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.

 

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.

 

Дођи друже да плачемо скупа
Ти због ње, а ја ћу због њега,
Дођи сад кад све је изгубљено
кад је само бол остао од свега.

Дођи да патњу пијемо плако,
Да пуне туге разбијамо чаше,
Дођи друже док нас јад изједа,
Јер њих двоје срећу окончаше.

Нек отече чемер у сред ноћи,
И оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
желе да нас још дуго смарају,

Ал’ ипак ће пакост умријети
Што нас као привиђење прати,
Још наде тихо тињају у нама
Које ће вјеру у љубав да врате

Кристално сребренкасте сузе
Пустићемо да вријеме обрише,
Филигранске крхотине пусте
Нека однесу магловите кише

А наше ће ране дати смисао
Животу што без њих жубори
Ипак ништа изгубљено није
Све док се срца огорчена боре.