Аутор: Milovan Petrović

Jutros si krenula iz moje mašte
čekao sam te na petom peronu,
još si mi veselo mahnula rukom
bila si negde u srednjem vagonu.

Čekao sam dugo, kiša je lila
kao da sam na rubu šuma Amazona,
mnogi su putnici odavno stigli
kiša je padala pa gde je ona?!

Odlučih da pitam nekog od znanja,
da li će se voz na stanici naći
i da li će ona u svom svom sjaju
na ovu kišu hteti izaći.

Službenica jedna pospana lica
reče mi tada takve gadosti
da je odavno ukinut voz
od naše mašte do naše stvarnosti.

Mokar od kiše stajah još dugo
na pustom, praznom petom peronu
jer znam da još uvek putuješ negde
tražeći portal za moju zonu.

Milovan Petrović

U mislima lutam
po poljima našim
što ostaše daleko
daleko za nama
ni jedno nam od njih
baš rodilo nije
u svakom je jedna
brazda zaorana.

Žurili smo negde
a da nismo znali
da svako je polje
ko svetinja sveto
samo smo ih ovlaš
plitko zaorali
pa ni jedno nije
rodilo u leto.

Sad oremo negde
neka druga polja
žuljevite ruke,
a znojna nam čela
samo ova polja
ne rađaju nama
jer mi nismo “deca”
iz “njihovih sela”.

———————

RADUJU SE DRUGI

SAD BOGATOM RODU,

A MI U USTIMA

JOŠ “DRŽIMO VODU”.

 

Milovan Petrović

Pobeže mi pesma sa papira
i odlete u etar daleko,
a da drugu napišem ne mogu
sve se nadam naći će je neko.

Možda će je baš ona pronaći
i u njoj će sebe prepoznati,
setiće se ko je srcem pisa
za adresu moju će pitati.

Zakucaće tad na vrata moja
osmeh će joj na licu blistati,
otvoriću neznanome gostu,
a vreme će na trenutak stati.

“Imam nešto što si izgubio”.
U očima osmeh joj još blista,
” pa sad hoću eto da ti vratim,
pesmu tvoju što pobeže s’ lista”.

Reći ću joj da je pesma moja.
Da je davno u etar nestala,
da pobeže daleko od mene,
a do kraja nije napisana.

Još ću reći da je pesma pita
da li želi kod mene ostati,
ako bi se na to odlučila,
ona će se sama napisati.

Milovan Petrović

A ti si samo želela da voliš
da s’ njim podeliš najlepše dane
oblaci da se raziđu tmurni
i da ti uz ljubav zauvek svane.

On je u tebi video samo
još jednu od onih lakih žena
za njega bila si još jedan broj,
u njemu odavno ljubavi nema.

Ljubav mu davno uništi žena
što ode od njega s’ osmehom na licu,
u njemu poljulja mišljenje o ženi
i stvori čoveka lutalicu.

A ti si samo želela da voliš
da imaš kuću i topli dom,
on tvoju ljubav razumeo nije,
grešku je  pravio u bolu svom.

Sada se kaje, za sve je kasno,
davno si svu ljubav njemu dala,
ali on ne zna da klela si sebe,
da si se zbog toga pokajala.

Milovan Petrović

Svake noći u daljini
vidim svetla jednog grada,
draga lica prolaznika
sanjam opet dok noć pada.

Sanjam neko drugo vreme
neke druge lepše dane,
sanjam tako mladost svoju
ne dam zori još da svane.

Sanjam oči tvoje plave
nebeska u njima oda,
ne dam da ih prošlost nosi,
ne dam da ih nosi voda.

Molim zoru da ne žuri
ja ne želim nove dane
nek uživam u mladosti
pa ne mora ni da svane.

Nek me snovi samo nose
ulicama moga grada,
da pod ruku s’ tobom šetam,
to je sve što želim sada.

 

Milovan Petrović

Zvezde su noćas zaspale
na nebu nisu treptale
mladi se mesec sakrio
i dugo nije svetleo.

Sove se sebe stidele
jer ništa nisu videle
i sve se u zoru čudilo
dok se pospano budilo.

Zašto je baš sve spavalo
i šta se u noći dešavalo
pitaju danas se svi,
a znamo samo mi.

Noćas se ljubav rodila
i cele noći brodila
kao na talasu mora
sve dok ne svanu zora.

Zatim se u zoru slavilo
što se iz bure izbavilo
i što se došlo do mirne luke
bez mnogo truda i muke.

Milovan Petrović

Probude se i sad strasti
i u jesen cvet procveta,
još u meni iskra plama
a skoro mi šezdeseta.

Govore mi iza leđa
trebalo bi da se stidim
da sam davno ostario,
a ja samo bolje vidim.

Sad ne gledam kao nekad
standardi se stari ruše
osvoji me sada samo
sva lepota ženske duše.

Osvoji me ta dobrota
što iz tebe isijava
pa se strasti opet bude
to je ona ljubav prava.

I u jesen cvet procveta
od prolećnog duže traje
zvezda što se zadnja pali
sve do zore svetlost daje.

Milovan Petrović

Kad divljenje jednom prođe
prema svetlu tuđeg grada,
zapita se čovek zbunjen:
“O… moj Bože gde ću sada?”

Kad zavesa jednom padne
i zaviriš za kulise
tad osetiš očajanje,
a i sumnja probudi se.

Zapitaš se zašto ode
i ostavi svetla svoja,
zar zaista mislio si
da ćeš naći negde bolja.

Bleda svetla tuđeg grada
doneti ti sreću neće,
a tako bi srećan bio
eh da osta… da je sreće.

Sad bi rado da se vratiš
kad života tvog je veče,
ni tvoj grad te ne poznaje
ulice te više neće.

Milovan Petrović

I naše bi, pa prođe
kao što će svačije biti,
kad cvetno proleće ostane za nama
ne vredi za njim žaliti.

I naše bi, pa prođe
jesen je na pragu sada,
proleće davno je prošlo naše
već prva magla pada.

I naše bi, pa prođe
pa čemu sve ovo sada,
s’ maglama jesen donosi tugu,
a za prolećem čežnja vlada.

I naše bi, pa prođe
gde ćemo mi to sada?
u jesen put nas vodi
a ti si za mene mlada.

I naše bi, pa prođe
sad venu ruže naše,
obrisi proleća ostaju daleko
žute nas boje plaše.

Milovan Petrović

Stade vetar i ne duva,
zbunjen je zar ne?
Duvao je već danima
sad srete tebe.

S’ divljenjem te vetar gleda,
ta tvoja lepota,
tu lepotu on ne vide
za svoga života.

Podrhtava al’ miruje
ne zna šta bi sada,
on mlad, snažan, severac je,
ti lepa i mlada.

Odvaži se da zaduva
i gle čuda tada,
zaćarlija oko tebe,
ti lepa i mlada.

Šta se desi s’ onom snagom
gle čudna li jada,
zar severac da ćarlija
ti lepa i mlada.

Od severca snažnog hladnog
posta lahor blagi,
zavede ga mlada deva
pa šta da se radi.

Milovan Petrović