Аутор: Milovan Petrović

Varaju me noći
varaju me dani
sve što srce želi
ostaje po strani.

Varaju me zime
varaju me leta
i život me vara
al’ mi to ne smeta.

Smetaju mi suze
u tvojim očima
prevarena nisi
pa šta ćeš sa njima.

Čemu tužno lice
čemu suze slane
mene život vara
a ti varaš dane.

I noći su moje
tuga jad i tama
dok ja boli krijem
ti si u suzama.

Milovan Petrović

Čekajući vetar
da moju prašinu,
razveje po polju
gde je i nastala.

Čekajući vetar
sećam se još tebe
i ruže što davno
za me si ubrala.

Čekajući vetar
suza sama krene,
još miriše ruža
ostalo su sene.

Dok ja čekam vetar
veče tiho pada,
znam da vetar samo
čeka mene sada.

Milovan Petrović

Možda će me neko prekoreti i reći da ovo nije za Blog PoezijaSRB, ali eto ja ovo svoje zapažanje jednostavno moram da podelim sa vama.
Naravno spreman sam da snosim posledice svoga “bezobrazluka”, a sad prelazim na stvar:

Nekako svake godine u ovo vreme (oko dvadeset drugog decembra, kada su dani najkraći) kao i svi drugi koji dolaze u Švedsku iz toplijih krajeva, očajnički se trudim da uhvatim koji zrak sunca što se stidljivo pojavi na nebu.
Obično bi se odgurnuo od svog kutka sa kompjuterom i za čas se našao na sred sobe očekujući da me zraci sunca na svom kratkom putu bar na trenutak obasjaju.
Pri tom bi obično proklinjao arhitekte i građevince koji preko puta moje zgrade sagradiše drugu zgradu, pa mi na taj način uskratiše zadovoljstvo da duže uživam u zracima sunca.
Naime zbog kraćih dana i niske putanje Sunca, ono bi u ovom periodu veći deo dana ostalo skriveno iza zgrade preko puta moje. Pojavilo bi se tek na kratko popodne negde oko jedan sat, a već bi u pola tri bilo na zalasku.
Bar je to tako bilo do ove godine.
Ovaj put, odnosno tačnije pre neki dan, dvadeset trećeg decembra,kao i obično sedim za kompjuterom u svom
kutku, pokušavajući da privedem kraju roman koji sam odavno počeo pisati i nikako da ga završim, međutim odjednom sobu ispuniše zraci sunca, pa se ja po običaju odgurnuh na stolici ostavljajući svoje pisanije kako mi Sunce ne bi “pobeglo”, i kako bih “uhvatio” koji njegov topli zrak.
“Nirvana” rekoh onako za sebe i zavalih se u  stolicu, pri tom se veselo odgurnuh nogama kako bi se zadovoljno na stolici okrenuo oko svoje ose.
Uživanje je moglo da počne.
Zaklopih oči i prepustih se milovanju sunčevih zraka.
To blaženstvo potraja samo nekoliko minuta, a zatim se u mene useli neka nelagodnost. Skoro bojažljivo otvorih oči i pogledah kroz prozor prema suncu, a zatim na zidni sat. Nešto se nije uklapalo, nešto nije bilo na svom mestu. Već sledećeg trenutka skočih sa stolice kao oparen i dadoh se u potragu za kalendarom dok mi je u glavi odzvanjalo; “Ovo je nemoguće, ovo ne može biti!”
Uskoro mi kalendar potvrdi ono što sam već znao: Danas je 23-ći decembar i sunce nikako ne bi trebalo biti tu gde je sad.
Možda sam umislio!? Pomislih pa ponovo pogledah kroz prozor.
Ipak nisam. Sunce je ponosno plovilo iznad zgrade, možda čak nekih dva metra iznad nje.
Gledao sam u neverici taj prizor, i razmišljao kako bi se ono u ovo doba godine trebalo nalaziti skriveno negde iza zgrade i da bi se trbalo iza nje pojaviti tek negde popodne. Za ovako visoku putanju sunca morao bi obično čekati negde do početka februara, kada bi dan prilično odužao. Zbunjen i u želji da još jednom proverim priđoh kompjuteru pa na njemu pogledah na sat. Nadao sam se da je zidni sat stao i da je zbog toga nastala sva ova zbrka.
Uskoro sam opet zurio kroz prozor.
Zidni sat je bio tačan. Ništa mi nije bilo jasno.
Ponovo se zavalih u stolicu kako bih se prepustio umilnim zracima, pokušavajući da ne razmišljam o svom opažanju. Ipak mi to ne pođe za rukom.
“Šta se to desilo!? Da li se to Zemlja pomerila ili možda Sunce?” Razmišljao sam, a onda me iz razmišljanja trže moja bolja polovina koja se upravo pojavi na vratima.    Na brzinu joj sve ispričah, pa se i ona zagleda kroz prozor, zatim u sat pa poput mene u kalendar. Neko vreme je samo ćutala zagledana kroz prozor u sunce, a onda se okrenu prema meni:

“Ovo je stvarno neverovatno… Ne znam šta da mislim”.

“Ni ja” rekoh zamišljen. Od tad još uvek razmišljamo o tome.

 

Šta vi Mislite?

Da li ste i vi nešto slično primetili.

PS.
Još jedna anomalija:

Krajem decembra je u Švedskoj temperatura obično oko deset stepeni ispod nule, (često se spusti i do minus dvadeset) a sada je plus sedam. Za novogodišnje praznike progonoziraju da će se podići na plus devet stepeni.

Za razmišljanje. Zar ne!?

Pozdrav Svima i Srećni NOVOGODIŠNJI i BOŽIĆNI Praznici.

Milovan Petrović