Аутор: Milovan Petrović

Pogledaj u moje oči
videćeš u njima setu
danas sam voljena tužan
najtužniji čovek na svetu.

Pogledaj u moje ruke
ostaće ovde prazne
milovanja postaće željne
zbog čega sve ove kazne.

Pogledaj u noge moje
hodati više ne žele
olovne, teške su stale
sa tobom put bi da dele.

Pogledaj i u budućnost svoju
bez mene tuga je i tama
da li baš želiš po mraku tome
lutati zauvek sama?

Pogledaj u daljinu
zar vidiš nešto tamo
ovde je za nas bolje
ovde bar sve znamo.

Pogledaj i reci samo:
“Neću da idem sama
sa tobom je daleko lepše
ni tama tad nije tama”.

I NEĆEŠ IĆI SAMA.

Milovan Petrović

Pesniče što stojiš nad svojom humkom
i svoju sliku na steni gledaš
ti si u grobu odavno mrtav
pesma je živa, zar još je trebaš?

To nisi ti, već pesma tvoja
što hladni mermer miluje rukom
i suze nisu tvoje već njene,
pesma ti plače nad tvojom humkom.

Pesma ti suze nad humkom lije
veče već pada, skoro će tama;
“Zašto me napisa, pesniče moj
zar da po svetu sad lutam sama?”

Ne tuguj pesmo ti nisi sama
i druge pesme lutaju svetom,
ponekad i one do humke svrate
i žale za davno umrlim poetom.

I ode pesma sa humke brižna,
nastavi od tada da jezdi svetom
svi je čitaju, a ona tuguje
nad svojom sudbom i za poetom.

Milovan Petrović

Poraniš, požuriš negde
misliš da sve ti je dato
da sve je stvoreno za tebe
biseri, dragulji, zlato.

Veselo pojuriš, zastaneš
ne znaš na koju bi stranu
sve ti je na dohvat ruke
ali u “sutrašnjem ” danu.

Nisi baš imao sreće
tog čudnog, kišnoga dana,
već sutra te sreća čeka
tebi je obećana.

I opet ustaješ čio
zasučeš rukave svoje:
“Danas ću uzeti sve.
Danas je ovde sve moje.”

Eh… Opet ista priča
tako je dan za danom,
lagano dok stariš izmiče,
sve što ti je “obećano”.

Jednog se jutra budiš
umoran… u misli zanesen;
“Kap sam u moru samo,
stiže me starosti jesen”.

Tad shvatiš da sve je uzalud bilo
sva ona nadanja tvoja,
da život je jedini dragulj samo,
i da nam je od Boga dat
da u njemu uživamo.

Milovan Petrović

Moj je život hirovita reka
niz slapove što nemirno teče
sve tražeći neko bolje mesto
kroz vrbake krivudala često.
Bez korita skoro bi ostala,
u mladosti silno nabujala.
Volela si te obale njene,
sve vrbake i u vodi stenje
pa bi često noćima sanjala,
kako bi se u njoj okupala.
Ti, rečica nemirna i čila
uvek si mi srcu draga bila.
Tvoje vode s’ mojom se mešale,
i zauvek zajedno ostale.
Smirila je mala reka veću,
obadvoma donela je sreću.
Sada eto dok se spušta veče
naša reka mirno ušću teče.

Milovan Petrović

Misli moje kud lutate
novembarskog kišnog dana
želje moje još želite
njen poljubac na usnama.

Sive zore maglovite
s’ kišama što dugo traju,
da li one da je želim
na trenutak barem znaju.

Novembarske kiše hladne
što trajete dane duge
u danima ovim tmurnim
skrivate li moje tuge.

Misli moje kud lutate
čemu ova siva boja,
otišla je nestala je
nije više ljubav moja.

Milovan Petrović

Danas sam ostao sasvim sam,
izgubljena noć, izgubljen dan.
Danas su lile dosadne kiše,
jer ti si otišla nema te više.

Cveće zatvori latice svoje,
duge izgubiše svoje boje.
Sve je postalo sumorno, jadno,
nekako tužno, nekako hladno.

I grad je ovaj postao mali,
nešto mi treba, nešto mi fali.
U srcu osećam bolnu ranu,
vrati se donesi smisao danu.

Donesi dugi boje njene,
i ruži otvori latice snene.
Nek’ kiša stane i sunce sine,
i nikad više ne ostavi me.

Milovan Petrović

Kočije snova noćas me nose
daleko iz ovog grada
beli se ati u nebo dižu
gde li ću to s’ njima sada.

Ispod nas reka krivuda poljem,
broji vekove, dane,
vetar mi ponosno znalački reče:
“Vltava Bedriha Smetane”.

Jezdimo dalje po nebu plavom
ja i atovi moji
promiču ispod brda, planine,
baš su to prelepi snovi.

Ponovo pod sobom vidim reku
po stepi kako krivuda
i čujem zvuke balalajke,
Šolohovljeva rodna je to gruda.

Vidim i pisca visoko gore
sedi na književnom tronu,
zagledan dole i on se divi
svome Tihome Donu.

Kočije snova po nebu plove
otkrivam predele nove,
a onda naglo, iznenada staju
jutro me u stvarnost zove.

Milovan Petrović

Greh je što te sanjam
što ti pesme pišem
što sa tobom živim
za tobom uzdišem.

Greh je svi mi kažu
ja se s’ njima borim
šta bi drugo mogao
kad svoj greh ja volim.

Milovan Petrović

Zar tako kratko traješ
k’o trag u belom snegu
zar tako brzo prođeš
k’o oblak po plavom nebu.

Zar sve je samo trenutak
što tako malo daje
zar uzalud bilo je sve
kad vreme tek tako staje.

Čemu onda sve ovo
sva ova patnja i muka
kad će već sve nestati
u toku narednog trenutka.

Zar nismo znali jedno
život je kao čigra
neko je zavrti samo
dalje je vremenska igra.

Milovan Petrović

Noćas sam te voleo ludo
milovao tvoje nemirno telo
uzimao te i davao se,
a srce je gorelo i više te htelo.

Noćas sam sa tobom dotakao zvezde
ljubio svaki delić ti tela
noćas si usnama lutala po meni
poljubaca mojih više si želela.

Noćas su srca kucala za jedno
i ništa nam drugo bitno bilo nije
tako su se silno oba otvorila
da strast nije mogla više da se krije.

Pred zoru smo noći napisali pesme
što književnost hrabro zove poezija.
a sve ono što se u toj noći desi
zlobnici nazvaše kratko perverzija.

Milovan Petrović