Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

ДРАГИ МОЈ – Марина Адамовић

Драги мој,
Ако одлучим да постанем Џонатан Ливингстон, не исписуј ми поруке Ажара…
Псеудо јесам – признајем, али саморазумевање се попело на врх драмске гиљотине… опрости, опрости, лакше ће ти бити без гаврана – очерупаног и са кљуном међу камењем за лом ..
Драги мој, никада нисам била мачка коју шутну, па пре кафилерије, ипак, помилују… Зашто стално играм коцкице са Хемингвејем, Цветајевом, Бротиганом, Јесењином…? Нећу ти о томе причати сада… Баци каменчић са Партенона, нека се котрља до Егеја… када чујеш “бућ” значи да сам испила неисцрпно ведро лудости мудраца…. Предуго сам гризла непотребне омче и драперије од зарђалог гвожђа
Гледаћу те са Алфа Регулуса
бацати ти паперје са деснога крила у
оно дубље
да
до самога дна
Твоја
(и након лета)
ја

KREĆEM NA ODMOR

Krećem na odmor.
Molila sam za veće vozilo da bih sve muke i nevolje udobno smestila .
Ne mogu ih ostaviti nikome.
Navikle su da se ne odvajamo, tako lakše provodimo i noći, i dane.
Upoznale smo se kako su se rodile. Ljuljuškala bih jednu, pa drugu i osećala da im prija.
Sada, vezane smo tako čvrsto da se predstavljamo kao rođake.
Crtaju mi poruke po moždini kada se uspavam, pa i u snu ostajemo zajedno.
Poseban je razlog što ih i na letovanje vodim:
ako me talas proguta, moraću bilo kako da se izvučem jer će na obali plakati i dozivati me do beskraja!

ŠTA JE ŽIVOT?

Pisci koji se smatraju velikim, pa samim tim i preodgovornim za svako novo delo, proveli bi dane ispisujući ovu priču. Reč mora biti precizno odabrana, ritmika i smisao rečenice, takođe. Dobro je što ovim nisam opterećena uopšte. Otkucaću jedan događaj najjednostavnije, upravo onako kako se odvijao. Dakle, rekla je: “Šta je život? Od mladosti nisam videla dva, nekada nerazdvojna, druga. Kako je jučerašnji susret sa jednim od njih bio neverovatno iznenadan, osetilaa saam potrebu da skočim od sreće, zagrlim ga i zapevam našu staru. Znam da je i on poželeo isto. Oči su mu sjale kao munja noću. Međutim, nismo mogli zato što je mesto događaja bio dom onog drugog koga ni on godinama nije sreo a sada smo se pronašli jer je zdrav od srca umro.”

SUDBINA

Priznala je sve što su tražili da prizna i ne samo tražili, već su joj pretili pogledima poput smrtnih gromova usred nežnih oblaka ne suočavajući se sa njenim licem preplavljenim suzama pa je osetila kako joj iz duše viri pitanje: je li to sudbina? na šta joj je podsvest odmahivala: sudbine nema, na tebi je da odlučiš hoćeš li nastaviti život kao sluškinja ili zavladati namerama osećaja iz detinjstva koje je bilo nevino, ispunjeno ljubavlju bez cinizma, dvosmislenih odeljaka.
Žedna i oznojena, naglo se probudila.