Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

SENKA

Sanjala sam nešto ružno. Probudila sam se, otkrila i prekrila ponovo. “Sanjaću isto…” pomislila sam i otkrila se sasvim. Drugom rukom, povukla sam prekrivač preko glave. “Nećeš ništa, ćuti”, izgovorila sam ispod jastuka. “Sanjaću, sanjaću….” “Ćuti, nećeš, čuješ?!” Ućutala sam, a senka je i dalje pred vratima, ponavljala “ću”.

ANALIZA

 

Život je prekratak i ne možeš ga protraćiti na gluposti. Evo, dok sam napisala ovo, potrošila sam ceo minut. Šta se sve moože dogodti za šezdesetak sekundi? Mogu se nasmejati i opustiti. Mogu vrsišteći opsovati. Mogu se i ubiti.

Mislim, mislim, mislim; tako rastežem trajanje. Ako ga ne rastežem, nema razloga za mišljenje. Stvarno je prekratak, nešto moram preduzeti ne trošivši ga na beznačajnosti.

Iz fioke vadim sličice. Devočica sa njh naplakuje:

“Koji si razlog smislila pa si mene ubila?”

“Život! Tako ću ga, subjektivnim povodom, najduže analizirati.”

ČOVEK

Pošaljite mi poruku kada svane
moram ustati rano pre pet
Vrata nisam zaključala
htela sam al’ ključa nema
Kada sam se smestila
svetlost mi je davala signale sa ulice
Poznajem ulicu i rodni grad
ipak
sve se svelo na prepoznavanje
Čoveka od pre četrdeset godina
čoveka koji se posle nije javljao
Prepoznajem zvuke sa prozora
To su reči nekog koga sam čekala
Smena mraka i svetlosti
Možda su kapci njegovih očiju
Uspavam se i probudim
Tako budna još uvek spavam
Sanjam da mislim
Sanjam da spavam
a on me gleda iz prošlosti

PROŠLOST

Prošle su godine kako sam ostala bez majke
Prošle su godine od pojave oblaka bez kiše
samo sa srebrnim konfeticama
tokom noći iz njih izleti i Sunce
Prošle su godine od zadnjeg rata koji je
ubio veru u prijateljstvo
Prošle su godine od sna bez naglog buđenja
sa pretnjom mogućim bombardovanjima
Prošla sam i ja slobodna do novog zatvora
usamljena
Ostali su ljudi koji veruju da donose dobro
Gledaju u mene kao u maglu
Ne vide groblja
Ne vide tugu
Ne vide jad
Seju lepotu iz koje izrasta zlo tako visoko da od njega
ni ja više
ne vidim
ništa

 

Comment
Share

ГАЗИМЕСТАН — Марина Адамовић

Тогa је дана
расцепани облак
крпио ране
громовима
.
Сунце га је разарало
без престанка
Облак је запомагао
пред његовом лепотом
љубећи му зраке
приносећи прах бисера
.
авај
.
Сунце је владар
надземног света
за трен је сан свиленог облака
расуо ко јесен
и мрвице очаја
падоше на модро лишће
таложише се и постадоше
крваво тужно ушће
.
Тогa дана
облака више није било
.
Гробље поста тресетна јава
а владар оде у други зенит
без
поздрава
.
https://www.facebook.com/100004837950456/videos/217471696775389/

INSPIRACIJA

Sobu sam obložila ogledalima
razumete?
Sada nas ima sasvim dovoljno
da bismo ogovarale
usaglašavale se
pretle prstom kao bajagi
divile se onoj drugoj
ili zamerale trećoj, četvrtoj
Tako mi je nedostajalo društvo
bila sam previše … sama i..
tragično raspoložena…
Sada se sve okrenulo u
uzajamnu korist
mazohista se može žaliti,
tešimo ga i izjavljujemo naklonost,
desi se i sadistički ispad one kraj zida
najudaljenijeg od prozora…
Hej, upravo!
Sabirni centar uglačanog poda
jasni je dokaz ludila
ne bih tačno znala
koje među nama
Ruku na srce radujem se
(trenutak,čas, otkucavam stih
ne dobacujte mi, kristalići, pesma se ne smišlja..
ona iz gluvoće izvire!)
dakle drago mi je što
prijateljica više nema
Ipak
samoća je
najinspirativnija.