Аутор: Jovica N. Djordjević

Šezdeset godina mi je
čudno doba
Previše nagomilanih želja, htenja, očekivamja,
nadanja…
a premalo vremena.
Suviše sivila i crne tempere na horizontu života
i kao stara ispunpana lopta
tromo se kreće al` ipak žuri
ka novoj avanturi.
I uzalud tražim jarku boju da osvetlim nebo
da sunce vratim na istok,
na samom rađanju svega.
Zalud ka nazad upirem oči
da noga mi skoči
da preskočim jendek pun vatre i dima
al` uzalud jara prži mi oči
i sve me nekako manje ima
da spoznam sebe i želje svoje.
Uzalud deo mene se duri
na sebe gledam očima skota
radujem se novoj avanturi
i završetku života.
I svaki plamičak na svečanoj torti
osvetljava stazu ka nebeskoj porti.

autor
Jovica N. Đorđević
22.08.2024g.

Kano sivo jutro u proleće rano
što u nedra svoja čuva studen zime
čekah da te sretnem moja mila Dano
da te vidim da me pusta želja mine

I nije mi žao što mi mladost prođe
što mi život kruni noći i svanuća
žalim samo Dano što mi ti ne dođe
što ti oko moje ne postade kuća

Bez tebe se Dano gnušam svakoj bori
i svakome danu što mi srebro plete
čekam da mi kosa tvoja zavijori

kano zlatni barjak na vrh kule svete.
Pa mi sleti Dano tu na željne grudi
u mom setnom oku zanavek ti budi.

autor
Jovica N. Đorđević

Kad usahnu strasti i izblede paske
i poslednjom suzom ožalimo sreću
pred oltarom svetim skinućemo maske
za umrlu ljubav palićemo sveću

Bez reči u tami zurićemo ćutke
sklupčani od tuge, okrenutih leđa
živećemo naše poslednje trenutke
naboranih čela, namrštenih veđa

Što glumimo sreću kada ljubav gasne
pred božijim sudom oboje smo krivi
nije bilo htenja nit` namere časne

da plamičak sreće zanavek nam živi.
Sada pitam tebe Bože Milostivi
kako da nam ljubav ponovo oživi

autor
Jovica N. Đorđević

Kao zrelo voće u jeseni rane
kad nam život prođe, kad budemo sveli
proklećemo čase i minule dane
šro se nismo draga mi nikada sreli

I severac ledni kad poljem zacvili
sešćemo u parku slomljeni od tuge
žalićemo dugo što stranci smo bili
što živesmo greškom neke dane druge.

Kada bolna suza iz oči nam krene
k`o mesec nad rekom kada se zaledi
i dok vrela krvca gruša se u vene

shvatićemo tada da život ne vredi.
I dok samo časak od smrti nas deli
žalićemo draga što se nismo sreli.

autor
Jovica N. Đorđević
03.08.2024g.

Bila mi je sve što niko nije
tiha patnja mladalačkih dana
slatka čežnja što se vešto krije
u pesmama čergarskih cigana

Bila mi je moga bića sena
sveti putir prepun rujnog vina
mojih želja nestvarna opsena
srcu mome bolja polovina

Zbog nje u me još krvari rana
dušu truju otrovni bršljani
želje mojih mladalačkih dana

slatki snovi nikad dosanjani.
Bila mi je sve što niko nije
slatka patnja što se vešto krije.

autor
Jovica N. Đorđević

Samo noćas ciganine stari
setnom pesmom dušu mi ne blaži
nek utihne akord na gitari
pusti vino boli da ublaži

Samo noćas molim te ko brata
prospi note dole po prašini
kao žica kod pogrešnog hvata
nek zajeca duša u tišini

Kad mi glava beživotno klone
i kad sena pomrači mi lice
pusti zvona što za dušu zvone

ti gitari naštimaj sve žice.
U kafani dok se vino toči
setnom pesmom zatvori mi oči.

autor
Jovica N. Đorđević
20.07.2024g.

Na proplanku jedne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema kome on cveće da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da istekne vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor
Jovica N. Đorđević

Gle, kako mi lice crveni od srama
razapet u grehu malodušnog bića
ništavne mrve u očima Avrama
utkane duše u ljušturu slabića

I svaki mi korak kao kletva prati
besomučna mis`o biće mi prožima
da li sebe mogu još čovekom zvati
da l` u krvi mojoj još ljudskosti ima

Voozino seme Salmanovog sina
i Ozija mudrog što Jatama rodi
da l` mi umom teče njihova bistrina
il me grešna staza ništavilu vodi

Korača mi noga nedostojna puta
plahovita duša od greha se pazi
kroz trnje i šiblje ona večno luta
da na svete stope nikada ne zgazi.

autor
Jovica N. Đorđević
06.07.2024g.

(za sve usnule drage ljude)

Kada životno parče izmrvim celo
dok usnama poslednji dašak ubirem
poleteće duša da napusti telo
dok oči u strahu ka nebu upirem

I hoću da spoznam gde duša mi ište
ugledam ravnice beličastog sjaja
na oblaku svijem maleno ognjište
sveto Bogom dano moje parče raja

Da ugledam jasno obrise svog puta
anđeoska pesma nek mi korak prati
da mi grešna duša nigde ne zaluta
nek molitve moje Svevišnji prihvati

Pa da sretnem milu povorku što hrli
voljene mi ljude što se srećni smeju
poleteće duša duše da im grli
osmehom će svojim mene da ugreju.

autor
Jovica N. Đorđević
22.06.2024g.

Zapoj mi pesmu devojče milo
nek pusta tuga iz grudi štukne
zapoj mi pesmu kafanska vilo
neka od pesmu srce mi pukne

Kako je majka jednuš volela
mlogo volela sina rodila
sina rodila dušu mu klela
žalno mu klube pod grudi svila

Da nigde sreću i mir ne najde
bolan u krevet za vek da legne
nežna mu mlados ko sl`nce zajde
da mu se srce ko kamen stegne

Zapoj tiho nek srce iskoči
da pesma žalna dušu mi stegne
da u mejanu zatvorim oči
samo da kletva od men` pobegne.

autor
Jovica N. Đorđević
18.06.2024god.