Tužbalica Beogradskog Psa

Prolazniče gordi, Adamovog roda,
zastani dok hodaš pokraj mene nemo.
Ja ne tražim više od hrane i vode,
i od toplog mesta na kome bih drem’o.

I kad žuriš negde, pogladi me malo,
dok gledam u tebe sa očima nade,
koja slepo traži nekog kom je stalo,
k’o na mene misli i na moje jade

Sugrađane ljudski, nizašta nisam kriv,
dok veselo mašem repom, zaista tražim malo;
Ne moraš da me voliš, ali poštuj to što sam živ,
jer do života svakog uvek nekom je stalo.

A ja ću dok skitam nemo, po ulici beznađa,
sa večno budnom nadom voleti ljudski rod.
Jer se u mom napuštenom srcu mržnja nikad ne rađa,
a u mojim se psećim očima zvezdani vidi svod.

(C) Ana Magda