Мира Ђорђевић из Вишеграда, Република Српска
Био је Ивањдан седамдесет и четврте,
Сливале су се низ нас ситне капи кише,
Срели смо се случајно док смо стајали
Испод крова зграде на којој и сад пише
„Ту је просута љубав као звјездани прах“,
А ми смо је осјетили истог оног трена
Кад смо се погледали, док су звонила
Дуго с Мегдана злаћана звона црквена.
Сплели смо прсте као ивањски вијенац
Да би пронашли за нас скривени кутак
И дрхтећи ћутали уз чаше куваног вина,
Мирисног као чокот лозе чист и љубак,
Као наше усне што испијаше кап по кап
Топлу течност која лагано клизи у сласт.
Ех, пили смо срећни, а пили смо само
Да обуздамо у грудима раскошну страст.
А нисмо смјели дотаћи ни сунчеве пјеге,
Жарке љепоте пламен што грије и пече
Наше образе послије поподневне кише,
Јаче него румено вино што низ грло тече
Плашили смо се љубавног развигора
Уз пој славуја, наше птице, из даљине,
Ти си уз мене, ја уз тебе, невино блиски
Не слутећи да ће брзо љетни сан да мине
Да ћу изгубљене године носити у души,
И успомене једног кишног Ивањдана,
Питати се да ли то све стварност бјеше
Што остави трагове неког добро знана.
Да ли то опсјена бјеше, тај трептај срца
У чаши вина из које писмо сву милину,
Не, није, то је чежња као вјечност пуста
То је бљештавило љета што збори истину.
© Мира Ђорђевић
Категорија: Одрасли песници
