Peku me reči neizrecive, slepe
poteku iz duše al’ brzo ih sputam
pa podelim zlobnima osmehe lepe
da lakše gorčinu u sebi progutam
Ne vide im oči oluje što krijem
dok lomove svoje u tišini brojim
pred svetom sa osmehom gorčinu pijem
dok u samoći svoje senke se bojim
A svaka ta suza što ostane nema
u grudima teški postaje kamen
al’ duša se ipak za svitanje sprema
da ugasi tugu i zapali plamen
Dok pusti se dani u tišini nižu
i maska na licu sve teža postaje
a reči što bole do usana stižu
tu nemo zastanu-samo tuga traje
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.11.2026g.
(Прочитано: 1 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.321.605 пута)
