ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ 23.9.2026. у 18:00

Милосав Ђукић Ђука је пре ове осме, до сада објавио седам књига:

1.    „Учитељ бројних генерација“, Крушевац 2020. – Биографска књига о учитељу Проф. др Лазару Драгичевићу;
2.    Збирка песама „Олујни плес”, Крушевац 2020. – Књига поезије;
3.    „Ђукин кладенац некада и сада“, Крушевац 2021. – Историјска књига о различитим врстама уметности (музика, поезија, сликарство…) које су се сусретале на једном месту, чувеном Ђукином Кладенцу и тако проносиле искуства и традицију породичног стабла породице Ђукић из Здравиња.

Овде ћу поменути један догађај коме сам и сам присуствовао. На “Ћукином Кладенцу”, у прекрасном амбијенту Ћукиног етно дома, 24. августа 2012. године је одржано “Вече звездане поезије” у оквиру манифестације ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ 2012. у Здравињу, у организацији Културног центра Крушевац и песника са сајта www.poezijascg.com. Наступили су песници: Љубодраг Обрадовић, Вељко Стамболија, Мића Живановић, Светлана Ђурђевић, Тања Милојевић, Никола Стојановић, Саша Милетић, Александра Костић (отпевала је и неколико песама), афористичар Ивко Михајловић, а у улози водитеља заблистао је Вељко Стамболија. Наравно у казивању поезије огледао се и одлични домаћин манифестације Милосав Ђукић Ђука, а организатор и реализатор манифестације Драгиша Ђурђевић је уз поздрав и добродошлицу песницима дочарао и своје вокалне способности.
4.    „Црква Свете Петке у Здравињу – Сто година  постојања“, Крушевац  2022.- Монографија о цркви;
5.    Збирка песама  „Слике живота“, Крушевац  2023. – Књига поезије;
6.    „Сусрети и сећања“. Крушевац 2023. Монографија о Мирославу Мијајловићу Мијајлу;
7.    „Велики учитељ“, Крушевац 2024. – Биографска књига о учитељу Проф. др Лазару Драгичевићу.

А у осмој књизи поезије ПАПИР ОД КЛАВИРА, по мом опробаном рецепту издвојио сам неколико песама и о њима ћу написати своје импресије… И изрећи свој утисак о књизи у целини. Те песме које ћу цитирати делимично или у целини су: РЛИЦА, КАСНА ЈЕСЕН, КЛАВИР ОД ПАПИРА, МОРАВА, СВЕТЛАНА, ОСЛОНИ СЕ; СУТОН и ЦРНИ ШЕШИР.

У песми РЛИЦА, Ђука (који је често пречицом ишао и боравио у Рлици) који изузетно познаје село, па зато и користи топониме (Здравиње, Бивољак, Змајевац, Јастребац, Иљадница…) не само да би географски одредио простор, већ да би му удахнуо митску димензију. За њега је пут до села својеврсни ритуал („мораш зором да пораниш“). Село се не посматра само очима, већ се „види на длану“, што сугерише блискост, заштиту и припадност.

РЛИЦА

Из Здравиња када кренеш,
мораш зором да пораниш,
па на косу кад изађеш
да на длану село видиш
и пејзаже и облаке
ко у бајци описане.

Кад наставиш Бивољаком,
стићи ћеш на раскрсницу,
видиш цркву и Змајевац,
у даљини Иљадницу.
Ту је Бучје с хладном водом,
добро дошли у Рлицу!

Црква света, Огњена Марија,
као драгуљ насред села сија.
Док пред њом данас стојим,
младости се сетим давне,
видим слике са сабора,
где шетају цуре бајне.

Остало је у сећању,
кад смо некад били деца
на сабору у Рлици,
селу подно Јастребца.

::::::::::::
И јагода и купина у Рлици свега има,
ма где били, ма  где пошли,
у Рлицу добро дошли.

Док је РЛИЦА песма присутности и заједништва (црква, сабори, бајне цуре, чобанице), песма КАСНА ЈЕСЕН доноси лирски преокрет ка интроспекцији и пролазности. Стих „миришу дуње зреле, на гранама неубране“ носи снажну метафору пропуштених прилика или времена које неумитно тече мимо нас.

Аутор искрено признаје некадашњу заблуду – маштање о „свету далеком“ – да би се сада, у осмој књизи свог стваралаштва, вратио под „своје парче неба“ као једино истинито уточиште.

Песник негује класичан, мелодичан израз. Његова рима је ненаметљива, а ритам прати откуцаје срца човека који шета познатим стазама. Посебно је упечатљива персонификација планине: „А Јастребац седи лењо… увек гледа своје село“. Овде планина постаје живи сведок, стари заштитник који спаја векове и генерације.

Ове две песме (РЛИЦА и КАСНА ЈЕСЕН) потврђују да је аутор у својој осмој књизи достигао фазу смирености. Он више не тражи велике истине у даљинама; он их проналази у ињу на гранама, у мирису јагода и купина, и у „златној лепоти“ која претходи јесењим кишама. Његова поезија јесте топли позив („у Рлицу добро дошли“) у свет у коме природа и човек још увек говоре истим језиком.

КАСНА ЈЕСЕН

Јесење јутро  окупано сунцем,
лагани ветрић шуми кроз гране,
миришу дуње зреле,
на гранама неубране.

Некад сам овде давно,
гледао парче свог неба
и маштао о свету далеком,
мислећи да ми само он треба.
:::::::
Узалуд сада под јасеном стојим
и дуге минуте у самоћи бројим.
Облаци мутни донеће кише јесење,
да сперу ову златну лепоту,
и све ће стати
само ће ветар дувати јаче,
носиће лишће жуто крај мене.

Док су претходне песме (РЛИЦА и КАСНА ЈЕСЕН) биле окренуте пејзажу и сећању, ове песме (КАЛАВИР ОД ПАПИРА и МОРАВА) откривају аутора као посматрача који слави континуитет живота и нераскидиву везу са тлом. Песма КЛАВИР ОД ПАПИРА је симбол дечије чистоте и породичне нити. Ова песма је изузетно важна за разумевање аутора јер уводи мотив три генерације (унук, отац, деда).

Метафора „клавира од папира“: Овај наслов носи дубоку лирску поруку. Папирни клавир је симбол маште, вере и љубави која превазилази материјалне могућности. Аутор овде суптилно сугерише да је жеља за стварањем и учењем важнија од самог инструмента.

Песма одише топлином и најискренијом дечијом амбицијом („бићу бољи ја од тате“), чиме песник показује своју способност да се спусти на ниво дечије душе и пренесе племениту поруку о вредности породичних веза.
 

КЛАВИР ОД ПАПИРА

Свидело се малом Сави
како његов тата свира
и заседе јутрос рано
крај старог клавира.

Како да научим,
то што тата свира?
Направи ми деда,
клавир од папира.
::::::
За унука све се може,
само дирке да се сложе.
Ал ме једна сумња мучи
Да л’ ће моћи да засвира
овај клавир од папира.

Песма МОРАВА показује да за песника „Вода као крвоток завичаја“ Морава није само река, она је живи створ, саговорник и „моја Морава“. Аутор прави јасну разлику између општих токова („путујте лађе Дунавом“) и онога што осећа срцем („путујте Моравом мојом“). Сталаћ и спајање две Мораве у његовом стиху добијају снагу судбинског места.

Занимљив је и мотив молитве реци – он тражи од ње да не плави поља, већ да „врати воденице“. Овде видимо песника који жали за старим поретком ствари где су човек и природа живели у симбиози, а не у сукобу. Дакле, у овој својој осмој књизи, Милосав Ђукић Ђука показује изузетну вештину да од локалног (Рлица, Морава, Сталаћ) направи универзално. Његова поезија је: Педагошка – она учи вредностима (кроз „Клавир од папира“); Заштитничка- чува духовност и традицију (кроз молитву реци) и Ритмички чиста – песме имају мелодију која подсећа на народну изворну песму, што их чини лако памтљивим и блиским читаоцу.

МОРАВА

Путујте лађе Дунавом,
путујте лађе Моравом,
а којом?
Путујте Моравом мојом!

Знам за две Мораве
које праве плетеницу
и тамо у град Сталаћу
чине Велику Мораву.
:::::::
Још кад би ми жељу испунила
да не плавиш  житна поља,
кукурузе и пшенице
и да вратиш воденице
да се нађу у невољи
да нам живот буде бољи.

Одабрао сам још и песме: СВЕТЛАНА, ОСЛОНИ СЕ, СУТОН и ЦРНИ ШЕШИР:

СВЕТЛАНА

Срећно насмејана,
коса лепршава.
Пружи ми руке
и кренусмо лагано
у летњу топлу ноћ.

Беше то у мају,
баш на крају школе
кад сам се заљубио,
радовао се животу,
лепоти дивио.

Замириса коса,
расута у сену
замириса сено
и задрхта тело…

ОСЛОНИ  СЕ

Ослони се тако
шапући нежно, полако,
нек душа ти снева
моју љубав живу,
ослони се и уживај
ту у моме крилу.

Веровала ниси
да ће дани ови
срећу да ти врате,
тугу да испрате.
Наслони на груди моје
твоју косу исплетену
да те ноћас љубим,
уморну и снену.

Остани још тако
ту на моје груди,
нека гори ватра
жељу нек′ пробуди.
Све док петли запевају
и зора заруди.

СУТОН

Кад у сутон рани
срећан и опијен
ја оставим жегу
и откосе дуге,
мирисно ми сено
тад ноздрве шири,
уживам у ноћи
испод твоје дуге.

У снове ми дођеш
негде поред реке,
нечујна и тиха
к′о ветрић лагани.
Колиба од прућа,
срећа до сванућа.

Не гледај у светла
која ноћас горе
од вечери све до зоре,
обасјаће многа стања
рађања и умирања.
Али нико неће знати
наша нежна миловања.

ЦРНИ ШЕШИР

Да не беше мени Живојина
не бих имао на глави шешира,
бринуо сам колико ће да кошта
како шешир, тако брза пошта.

Савремено неко ово време
не иде ми баш свуда шајкача
рекоше ми да за свечаности
са шеширом мода је најјача.

Сажали се Живојин на мене,
поклони ми црни шешир
да ми мода крене,
ево и дан данас четкам га и носим,
верујте, са њим се поносим.

Ако су претходне песме биле опис завичајне земље и воде, ове четири песме су опис пејзажа душе.

Песма СВЕТЛАНА је антологијски пример како се лична успомена претвара у општу слику прве љубави. Аутор мајсторски користи контраст: почетак је у знаку маја, школе и лепршаве косе, док је крај смештен међу хладне стене Лазаричке порте. Име Светлана овде постаје симбол светлости која је „нестала тихо“, али је остала заувек сачувана у сећању као школска љубав. Ово је песма о непролазности првог дрхтаја.

ОСЛОНИ СЕ је песма зрелог мушкарца који нуди мир. Слике су сензуалне али чисте („коса исплетена“, „уморна и снена“). Порука је јасна: љубав је лек за тугу и умор.

У песми СУТОН се преплићу тежак ратарски рад („откоси дуги“, „жега“) са лирском наградом у виду љубавне близине. Посебно је снажна мисао о „рађању и умирању“ под светлима града, док „нежна миловања“ остају заштићена тишином и колибом од прућа. То је тријумф приватне среће над пролазношћу света.

Песма ЦРНИ ШЕШИР показује ауторов дух и смисао за хумор. Прелазак са шајкаче на шешир није само питање моде, већ симбол прилагођавања „савременом времену“ уз задржавање достојанства. Песма је настала по истинитом догађају (као углавном и све песме у овој књизи) када му је песник и пријатељ Живојин на једној поетској промоцији у кафићу поклонио црни шешир којим се поноси и који четка и носи. Ова песма у себи доноси животну уверљивост и топлину, показујући да је песник човек из народа који уме да се и малчице нашали и на свој рачун.

И остале песме у књизи, којих има укупно 66 и које су сврстане у циклусе: ЗАВИЧАЈНЕ (9 песама); ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ (3 песме); ПАТРИОТСКЕ (10 песама); ЉУБАВНЕ (39 песама) и ПОСВЕЋЕЊЕ (5 песама), су одличне песме, тако да оне све заједно доприносе да књига
КЛАВИР ОД ПАПИРА Милосава Ђукића Ђуке, (осма по реду) на неки начин,  заокружи поетски свет овог аутора.

У књизи се преплићу мирис Рлице, жубор Мораве, звук папирног клавира и лепршава коса једне Светлане. Али и „Здравице за Божић“, „Касна Јесен“, „Зима“, „Врбаци и Топољаци“, „Благовест“, „Гора Мојсињска“, „Рат“, „Руденица“ „Бурма“, „Сећање“ и многе, многе друге песме, које све заједно доносе не само стихове аутора, већ тиме и његовј живот на длану – од тешких откоса у сутону до поносно ношеног црног шешира.

Његова поезија је лекција о томе како се воли завичај, како се поштује пријатељ и како се, упркос годинама, чува срце које још увек зна да задрхти.

„Посебан печат овој збирци даје ауторов заветни однос према духовности и земљи. Између тишине Лазаричке порте и радног жара у Здравињу, песник разапиње лук свог бивствовања. Он је чувар предања који зна да се истинска молитва изговара и пред олтаром, али и усред житног поља. Његови стихови миришу на духовност и на свеже покошену траву, спајајући у себи светост цркве и благородност српске земље, чинећи га истинским песником народне душе.

Због свега тога препоручујем да прочитате и ову Ђукину књигу, КЛАВИР ОД ПАПИРА, као и претходних 7 књига (ако до сада нисте) и имаћете сазнање шта је све он написао, а завирићете и у његову душу…