Отишла си тихо у свитање
Кад се сањиво буде мале птице
И посљедњу пјесму пјевају
За тебе моја најдража грлице.
Отишла си својим пупољцима
За којим си тужила годинама,
Моja румена ружо од туге свела
Болна за синовљевим ранама
И татиним болом непреболним
Што га одведе вечери једне,
Тамо гдје се невини састају
У смирај дана циче зиме ледне.
Најдража наша, рањена срца
Што је годинама крварило,
Док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило
И крила од злокобних вјетрова
Који су пријетили да нас поломе
И однесу у непознате предјеле.
Ти која си у загрљају своме
носила завежљај скромних жеља,
онако скрхана, за наше боље сутра,
дрхтаво, храбро, како мајке знају
с нама дочекивала вечери и јутра,
да би ти изненада једне зоре ране
исти вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси постојала и битисала,
као да ниси туго никад са нама била.