Tako mirno je noćas,
ni’zvezde ne trepere
u tišini,pa i mesec,
gubi zlatni sjaj,
grme oblakom koraci,
kao da neko odlazi u raj.
Crna staza dudnji
k’o vitezovi u boj da hrle
i jecaj cepa nebo,
suze padaju na gore.
Munja proždire,ljubav,
otvara teška vrata,
otud ruke samo vire,
prihvataju dolazak iz daljine.
Žure nebeske kočije,
kovčeg duše nose,
svetlost bez kraja,
što bol za sobom ostavlja.
U sekundi horor drama,
crnim slovima ispisana.
Vrisak dece,majka steže
i sama bi plakala,ali ne sme.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
