Поноћни валцер

Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.

У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“

У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.

Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.

Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.