Ближи се журно. Да ли преболећу
вечност што тихо на врата им куца.
И зар су битне сузе што не слећу
кад стално чујем дамар дечјих срца?
Сва блага лепшег света им се нуде,
ал’ неће чути пунолетства многа,
нити звончиће детињства што руде,
јер тихну немо снена, босонога.
Због чега мирис и обиље цвећа?
Да л’ воља Божја или судба клета?
Дрхтавом руком упаљена свећа
зари им снена, прохујала лета!
Опело иште небо пуно плама,
док ‘свешта душе што Богу су раде.
Умину сета, не жубори тама?
Путују к’ небу душе вечно младе!
(Прочитано: 315 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.269.846 пута)
2 мишљења на „БОСОНОГА И НЕБО – Душан Комазец“