Zaboravljam te
I više ne brojim dane bez tebe
A svaki duži od godine
Vreme je ipak čudo
Vidi
Misao o tebi
Ne vezuje mi više omču
Oko svakog sata u danu i oko vrata
Kad bih da prstima napravim rupu na prsima
Da prodišem i da te vrisnem
I kad oči stisnem u samoodbrani
Da se zaštitim od bljeska tebe u svemu oko mene
(čak i vazduh je asocijacija na disanja tvoga šum)
Munjevito
Samo se stvoriš
I okrzneš me sevom sećanja
Na miris kože i poznatih koraka bat
Pa zaustavim dah i srca kucanje
Na tren ili vek
Dok ne prođe(š)
Stojim tako ukipljena u čekanju
Kao bolesnik između živeti i umreti
Stisnuta
Između sećanja koja bole ljubavlju
I zaboravljanja koje me ozdravlja od tebe
Ali i od ljubavi (čak i prema životu)
Jer vreme ipak ne čini čudo
Već sedam sati
Jedanaest dana
Dva meseca
I devet bolesnih godina