Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце
Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу
Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо најсрећнији на свету да се нисмо окупили овде – овим поводом. Тужна би била, као и ви, да се и не опростимо достојно, како доликује, од нашег Раце.
Много је разлога.
Раца је отишао уочи 27 рођендана наше куће, Културног центра, закорачивши у 57 годину живота, а радни однос засновао је у Дому омладоне 1987. године. Случајност или не – не знам, али знам да је ова установа, као и Дом омладине, била његова друга, а понекад и прва кућа.
Један број нас, овде присутних, своје тинејџерске дане проводио је под кровом Дома омладине, испуњавајући снове, жеље, љубави, незнајући да ћемо постати његов део, као и део данашње Установе. Раца је то знао од самог почетка, али и до краја, јер је крај његовог животног века уједно и крај његовог радног века. До самог одласка био је предан послу који је обављао.
И због тога је, у преносном, понекад и буквалном смислу, градитељ ове куће и некадашњег Дома омладине. Градитељ у свим сегментима, али ненаметљив, без помпе, са ставом, одговорношћу, на свој начин, углавном из сенке, не желећи да то неко примети. Са својим колегама и саборцима, пре свега из ентузијазма и љубави, сигурна сам у то, у тој изградњи био је и физички радник, и носач, редар, столар, молер, шанкер, конобар, “лекар, пекар, апотекар…”, али и човек са кративним идејама, креативни сваштар који од немогућег чини могуће, личност која је непосредним учешћем утицала на формирање урбаног имиџа установе, пре свега музичког. Концерти, техника, организација постали су саставни део његовог живота. Ненаметљиво је постао симбол и синоним ових догађања и то одговорно и са чврстим ставом- који је по некад био на његову штету. Није пристајао на компромис и био је веома поносан човек. Одолевао је подједнако и успонима и падовима и никог није тиме замарао. Био је професиналац у свом раду без обзира на ком се месту налазио.
На свој, необичан начин се и шалио са нама. Моралне придике да се престане са пушењем, стално брисање пиксли, стола или пулта, гунђање да му смета, завршавали су се добром услугом и бригом да нам буде пријатно…На скоро свако питање око реализације програма одговор је био категоричан: „То не може!“ И ова реченица постала је наша, интерна шала. А, уствари увек је све могло, морало, али волео је, како је говорио, да мало нервира своје уреднице…. И након такозваног конструктивних дијалога све је било у најбољем реду и више од тога.
Читајући коментаре на друштвеним мрежема, јер живимо у 21 веку и оне су постале, хтели ми то или не, неки репер, наш Раца је заштитни знак Дома омладине, Клуба, концертне делатности, градска легенда, по другима учитељ који је несебично пренео своје знање, за треће добар саговорник, уствари слушач… и још много тога… А то – још много тога је – и његова љубав према природи, лову, риболову и животињама, здравом животу… И тако и према људима, према породици, сину…
А наш Раца волео је и моторе, и добар ауто…имао је истанчан укус, осећај за лепо…. И одевен са стилом, педантан… И све ово на његов начин….
И са много поноса чувао је и свој приватан живот, своју породицу, пријатеље али и опаку болест која га је задесила. Није тражио помоћ. Кажу: предао се, није желео… Мислим да је сам изабрао, сам одлучио и то онако како само личи на њега – загледан у даљину док седи за столом, сам, наизглед довољан Себи, у стилу… „То не може“…
Лака ти земља и нека те анђели чувају… Твоје колеге…
Виолета Капларевић – директор КЦК
Присутни на комеморацији – породица, колеге и пријатељи
19. фебруар 2019. године, Лидија Ужаревић
