NOSIM SVOJ KRST
Spoticali su me, a ja se smejala,
ruku im pruzala i prastala,
bez pardona u jamu gurali,
nema sam ostala , a sve sam saznala…
Smejali su se mojoj samoci,
zavere kovali i teske spletke,
molila sam se tiho u suzama
u crkvi spominjuci setne….
O, daj mi snage da sve polomljeno
ponovo sagradim ispocetka,
i daj mi moci da uvek ljubim
i one sto me kamenovase
i one sto mi noz zabodose
u pleca i srce,
i one sto mi okrenuse ledja
i one sto me se ipak plase
jer im je savest nemirna,
a narav teska i preka…
Nisam ni znala da neki vise
o meni znaju od mene same…
Ni da sam toliko bitna
jer cestica sam vasione…?
Volela bih da biografiju
procitam jednom natenane…
Da upoznam sebe tudjim ocima
i saznam sta mi se sve to zbilo
kuda sam bekrijala i kaldrme obijala
i gde sam vaskrsla, lakse bi mi bilo!?
O, mrznji ne znam mnogo,
jer da mrzim ja ne umem…
O, sreci puno znam
jer srecu zelim svima….
Za ljubav sirim ruke
u zagrljaj zvezdama
i znam da sam kao i svi sama
i da ce jednoga dana iza mene
ostati trag od
crvenih latica ruza za sve
pa i za one sto su me spoticali
i trenutke mira krali….
Ali…. vise im ni jedan ne dam!
Ne!
(C) Miladinovic Sandra