Борислава ДВОРАНАЦ, К Е Р

Борислава ДВОРАНАЦ

К Е Р

Као кер на њиви моја душа живи.
Пита се шта је згрешио,
Зашто је кажњен да буде сам.
Плаши се звукова у тами.
Храну му отимају силници.
Он не мари.
Жели да се врати кући, газди,
Ал нема где.
Тамо њему више није место.
Неко друго куче тим двориштем лаје.
Мора да престане да рони сузе.
Да схвати да никада неће да се врати.
Да се задовољи са то мало хране.
Ретким благим додиром очију бившег газде.
Да преживи,
Јер носи нови живот у себи.
Једно мало куче на њиви лаје.
Чува га кер од свих
И од бившег газде.
Научио је сам да преживи на пустој њиви!
__________________________________________
(,,Ледени људи”, истоимени циклус, 2010.)