САМО ОНА
Можда
после олује
дуга се долином сна простре
Можда чула се изоштре
кад кише низ олуке престану да теку
Можда се жена
у рано јутро врати човеку
и све му пороке опрости
Можда све радости овога света
бујицом крај мога узглавља похрле
Можда се успомене замрле
у самоћи поноћној пробуде
и врате ми драге људе
Можда ми суза нечија зафали
када у мој свет
топао и мали
тишина закуца
Можда
срце престане да снева нечије плаве очи
и у ничијој поНоћи да куца престане
Можда и света заувек нестане
и сваки стих о срећи са њим
Ал` једно сигурно знам
да и после апокалипсе
све док постоји васиона
у свакој звезди што негде сјаји
живеће једино она.