Дан: 28. децембар 2008.

SVE DOK JE SUNCA I NEBA – Goran Todić

SVE DOK JE SUNCA I NEBA Može li dan bez svetlosti? Noć bez mraka? Jutro bez Zore? Da li može tuga bez žalosti? Boj bez junaka? Soko bez gore? Tako isto ne može Zemlja moja bez Svetoga Kosova. Postoji li negde more bez vode? Mesec bez sjaja? Potok bez kamena? Besmislen je život bez slobode, … Настави са читањем “SVE DOK JE SUNCA I NEBA – Goran Todić”

Goran Todić

SVE DOK JE SUNCA I NEBA

Može li dan bez svetlosti?
Noć bez mraka?
Jutro bez Zore?
Da li može tuga bez žalosti?
Boj bez junaka?
Soko bez gore?

Tako isto ne može Zemlja moja
bez Svetoga Kosova.

Postoji li negde more bez vode?
Mesec bez sjaja?
Potok bez kamena?
Besmislen je život bez slobode,
početak bez kraja,
ruka bez ramena.

Nezamisliva je Zemlja moja
bez Svetinje svoje, Kosova.

Ima li srca sto kuca bez krvi?
Može li se videti bez očiju?
Sta je znanje bez pameti?
Zar sila ljubav da nam smrvi?
Zar da nam dušu bezdušni ubiju?
Zar se može Tapija oteti?

Sve dok je Sunca i Neba,
i vere u Gospoda Boga,
Srbi se odreći neće
Svetoga Kosova svoga.

(C) Goran Todić

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE – Slavoljub Jovanović

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE Ko ukloni rumenilo sa lica ti veseloga, ko posadi tamne bore, mračne senke pod očima, kud nestade ona žena sa reljefa lika tvoga, sa prolećem u osmehu i videlom u noćima? Ko ugasi grotlo srca i poseče drvo strasti i oduze miris cvetu i pokida svicu krila, ubi pesmu u slavuju … Настави са читањем “JEDNA PESMA ZA PLAKANJE – Slavoljub Jovanović”

Ljuba Jovanović

JEDNA PESMA ZA PLAKANJE

Ko ukloni rumenilo sa lica ti veseloga,
ko posadi tamne bore, mračne senke pod očima,
kud nestade ona žena sa reljefa lika tvoga,
sa prolećem u osmehu i videlom u noćima?

Ko ugasi grotlo srca i poseče drvo strasti
i oduze miris cvetu i pokida svicu krila,
ubi pesmu u slavuju i obori gnezdo lasti?
Šta se zbilo s tobom, mila, da ne budeš što si bila?

Ko to krade suncu boje, da nam zora ne zarudi,
nad kolevkom, kraj ognjišta, da se jutro ne pozlati,
ko uspava mladog lava, da se nikad ne probudi,
i otera belu rodu, da se domu ne povrati?

Ko oglobi deci mleko i mrtvacu večnu kuću
i potkopa iz potaje stablo našeg rodoslova,
ko obrisa spektre boja i sutonu i svanuću
i pred svoje noge prosu kolačiće naših snova?

Tražio sam pravo tamo gde je uvek bilo krivo,
pa ožiljke nosim kao prijateljsko milovanje,
u mrtvom sam telu bio zarobljeno srce živo
u kojem sam odživeo jednu pesmu za plakanje.

(C) Slavoljub Jovanović