Veliš da ti pričam o sebi
Kako se sećam i osećam
Oćeš venac o meni ko Petrijin
E lepa moja pesnikinjo
Nije moj život za tvoju pesmu
Nema tu šta da se kaže lepo
Pa da mi se neko obraduje kad čita
Nema bogzna šta ni tužnog
Da bi se neko nada mnom zaplako
Tako
Običan život žene na Balkanu…
…Dan za danom svanjava i prolazi
I ni jedan da kažem moj
Od kad sam se udala i decu izrodila
Zaboravila sam na se
Da nije nji’ da su rasli
Ne bi ni prenetila da starim i sedim
Nije se imalo kad gledati na se u ogledalu
Gledalo se u kuću i decu
Ko ker vezana za pleme i sleme
I da me ko odrešio ne bi umela drukčije
Ta nisam ja pseto brez gose
Precrkla bi ako ne bi trebala nikome
Vako kako ne trebam sebi
Vaka ko iskopnio bostan
Kad gledaš spolja ima ga
A kad rasečeš šuplje
Nigde crvenog srca
Pesnikinjo moja
Ne gledaj me tako i ne žali me
I ne pitaj me da l’ i za čim žalim
Na priliku za mlados’ i ljubav
Davno sam ja sebe u sebi saranila
I nikad se ne bi ničeg setila
Da nije u junu one mesečine i uštapa
Kad mesec izgreje poviše lipe ucvale pred kućom
I šare na njemu se ocrtale ko ljucko lice
A ja ne spavam umorna nego ga gledim
I sve ga ljubim očima
A na dušu mi se svali sav moj život
Pa davi ko da mi je ko stenu navalio na prsa
Ej kako jekćem i naričem tad u sebi
Ko za meitom božemeprosti
A avaz ne puštam
Da ne probudim onog što diše i spava uza me
I ja vek disa’ uz njega
A nije onaj na kog me mesec podseća
Saranjen sa mnom u meni
Tad da mi je da me prekine miris lipe
Da me nema i da me nikad nije ni bilo
Za ovaj uveli venac o meni…
Nena Miljanović