Категорија: Zdravka Pap

Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене

Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине

И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика

И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!

Како би било
да се поново родим
из песме живота,
која ме гајила и
чекала да порастем.

Како би било
да се поново родим,
уз цвркут птица,
кад се рађа
најлепша зора.

Како би било
да се поново родим
и носим нектар живота,
горчи од овог.

Како би било
да се поново родим
и још више патим
у крилу друге мајке.

Како би било
да се поново родим,
и да се кајем
до краја живота.

Увек у заносу и жељи
Да живим ко просјак и умрем срећна
И никад задовољна животом у сенци
И недоступна човеку без идеја
И искреношћу друга и другарице
И одговору да те ништа не интерсује

У различитости на првом месту
И свему што ме чини другачијом
И надарена љубављу у срцу и души
И никад у златној средини
И увек на крају и почетку
И сама у себи и неправди

Молила сам сунце
Да прескочи кишу
И постанем лила
И горим за љубав
И сијам и светлим
И живим за срећу
И сад ти се чудим
И стално се питам
Како твоје срце
Без мог куца

Кад је љубав
Изгорела у жељи
И сам себе тешиш
Да си погрешио
Кад си пожелео
Више и од сунца

Претворићу се у птицу
И одлетети у непознатом правцу
И појавићу се са сунцем
И боравићу у твом срцу и души
Сијаћу са звездама
И никад се нећу уозбиљити
И постати она досадна жена
Која не уме да те насмеје
Убрзаћу корак да те стигнем
И чекаћу да нам се погледи сретну
И нећу одустати од живота и среће
У ком сам пронашла све што ми треба
Спаси ме од саме себе
И тихог незадовољства у души
И жеље која се гаси и нестаје
Где нема ништа осим греха и туге

Ја сам та
сакријем се
од себе
и почнем
да маштам
болујем и патим
у чежњи пољупце гужвам
запетаљана у живот
среће немам
конце да разрешим
у загрљају туге
сетим се да постојим.

Ја сам та
нисам у себи
по свету лутам
мира немам
у срцу доброте
љубав се враћа
у мени љубави
превише има
себи не припадам.

Нема пролећа
у твојој коси,
негде у мени
зове ме туга
да ти плетем
венац среће.

Од овог
прелепог бехара
сузе ми очи,
стегнута песница
гњечи твоју тугу,
не дам јој да дише.

Пролеће ме зове,
да се кријем
у мирису љубичице,
да осетим дах пролећа
и да му се предам.

Потражи ме,
у лету птица
почињем да живим,
хоћу да окитим
твоју косу
и заденем
за моју душу.

Моје туге
у црној ноћи
болују и плачу.

Моје туге
у срцу тишине
чекају да ме
обликују по себи.

Моје туге
у крилу анђела
сијају и светле
и траже срећу.

Моје туге
боје се себе
и не желе у
себи да ћуте.

Твојом лепотом
заголицах машту
на небу и земљи.

Твојом лепотом
додирних усне
и пробудих љубав.

Твојом лепотом
зауставих сузе
и насмејах лице.

Твојом лепотом
настаних се у теби
и створих рај у души.

Не пружај руке
и не моли човека,
и буди дрво и цвет,
и гледај високо,
и сањај да течеш
и пловиш по небу
и сијаш ко сунце.

И немој да кукаш
и немој да плачеш,
и немој да паднеш!
И буди лепота и радост,
и носи доброту у срцу и души,
и цвркући, певај, и играј.

И загрли све на свету,
и обрадуј, и пољуби,
и љуљај , и тепај,
и буди им мајка,
жена и сестра.
И немој да ћутиш
и чучиш у мраку,
и чекаш милост
и Божију помоћ.

И полети ко птица,
и маштај и сањај,
и моли, и праштај,
и немој стати,
и немој пасти,
и расти и цветај
у последњој
капи живота.